Стражилово

СТРАЖИЈГОВО

Т ЗА , ВЛАОНИК И УРЕДНИК ЈОБАН ГРЧИћ.

БРОЈ 37.

У НОВОМ САДУ 15. СЕНТЕМБРА 1888.

ГОД. IV.

К Р А I

рену се ветар с Југа, Те гладак разби лед, Ледене санте иду У даљни недоглед. Бујица таква брзо Све даље одмиче, А са њом кора туге Лагано отиче.

На место леда дркву У срду дижем ја, У њојзи нек се слави Захвалност моја сва. Захвалност небу, сунцу И срећну часу том, Захвалност вечној правди И добром срцу твом,

А. Гавриловић.

ХАЊА.

ПРИПОВЕТКА ХЕНРИКА ШЕНКЈЕВИЋА С ПОЉСКОГ ПРЕВЕО РАЈКО. (Наставак.)

' ко пет сати ваљало нам се кренути. Хања ^ и госпођа д г Ив облачиле се дотле горе, а ја заповедих да се запрегну лаке кочије за две особе, јер ми се прохтело да јашем на коњу. До Устжице беше подруга миља, елем при лепом времену могасмо врло пријатно путовати. Кад сиђе Хања одозго, обучена истина у црнину, али брижљиво, па и накинђурено, јер така беше очина воља, не могох с ње очију скинути. Дође ми тако лепа, да одмах осетих, како ми срце одмекшава, а отпор и усиљена хладноћа одоше без трага. Али моја краљица прође поред мене баш краљевски, ни да ме погледа, ако се и јесам начинио умиљатим, како сам само умео. Мимогред да кажем, беше мало надурена, јер збиља не имађаше воље да иде, ал' не за то, што је хтела мене да намучи, него због других, оправданијих разлога, као што сам се доцније и сам уверио. Тачно у пет седох на коња, моје госпође у кочије, па се скупа кренусмо. Уз пут се држах Хањине стране, трудећи се свакојако, да свратим на се њену пажњу. Једанпут ме је и погледала, кад се коњ мој пропео на стражње ноге, измерила ме мирно

од пете до главе; рекао бих, да се овлаш и насмејала и, то ме врло осоколи, али одмах за тим окрете се госпођи д' Ив, па поче с њом тако нешто разговарати, да се нисам могао плетати у разговор. Стигосмо најзад у Устжицу и онде застадосмо Селима. Госпође Устзкицке не беше код куће, беше само господар. две гувернанте: Францускиња и Немица и две госпођице: старија Љоља, вршњакиња Хањина, лепа и доста, по себи, замамљива девојка, кестенасте косе, и млађа Марија, још дете. Госпођице се, после поздрава, упутише у башту на јагоде, а мене и Селима узе собом господин Устжицки, да нам покаже своје ново оружје и нове псе за вепрове, које је набавио, за велике новце, чак из Вратиславе. Споменух већ, да је господин Устжицки био најстраснији ловац у целој околини, а уз то човек врло честит, добродушан и услужан као и богат. Имађаше само једну ману, са које ми додијаваше, то јест, удиљ се смејао, за сваку реч ударао се рукама по трбуху, понављајући: „трице, господине мој! како се оно зове ? но ?" Прозваше га за то трице-сусед или га зваху сусед како се зове. Елем трице-сусед одведе нас у штенару, не узи-