Стражилово

578

СТРАЖИЛОВО

В р . 37.

мајући на ум, да би ми можда сто пута већма волели бити код гоепођица у башти. Неко време слушасмо стрпљиво његове приче, док најзад ја не напоменух, да имам посла с госпођом д' Ив, а Селим ни пет ни шест, него одвали: — Све је то лепо и красно, мој господине! пси су врло лепи, али шта би, кад ми обојида већма волемо, да идемо госпођицама'? Господин се Устжицки пљесну рукама по трбуху. — Е па, трице, господине мој ? како се оно зове? но? Кад је тако, ви идите, идем и ја с вама! И одосмо. Но за мало се показа, да нисам имао шта тако здраво желети. Хања, која се држаше подаље од својих другарица, још ме удиљ гледаше преким оком и можда намерно забављаше се са Селимом: мене допаде, да забављам госпођицу Љољу. 0 чему сам разговарао с госпођицом Љољом, шта сам све трпао и како сам одговарао на њена пријазна питања? не знам, јер сам пратио удиљ Селима и Хању, прислушку.јући сваку њихову реч, пазећи на сваки поглед и покрет. Селим то није приметио, ал' је приметила Хања, па намерно стане тише говорити или иогледа, с неком кокетеријом, свога друга, коме је чисто ласкала та њена милошта. „Стани мало, Хања, помислих у себи, кад ти мени чиниш на жао, чинићу и ја теби." И тако мудрујући, окренем се својој другарици. Заборавио сам споменути, да ме је госпођица Љоља врло радо гледала, и показивала ми то и сувише јасно. Елем почех бити према њој пријазан, удварах јој се и смејах се, и ако ми беше више до плача, него до смеха, а Љоља ме погледаше, сва зажарена, својим влажним, тамно-плавим очима и ноче бивати некако романтично расположена. Ах! да је знала, како сам је мрзио у тај мах. А ипак тако бејах зањат својом улогом, да сам учинио и нешто гадно. Ево шта: кад је госпођица Љоља, у разговору, начинила неку пакосну примедбу о Селиму и Хањи, а ја, ако се и јесам стресао у души од гнева, ипак јој не одговорих, као што би ваљало, него се само глупо насмеших и одбих је ћутањем. Ходасмо тако читав сат, за тим нам спремигае паужину под жалосним кестеном, којега гране, спуштајући се крајевима чак до земље, чињаху као неки зелени свод над нашим главама. Сад сам тек увидео, да Хању није само због мене мрзило ићи у Устжице, него да је имала својих много дправданијих разлога. Ево шта је било: госпођа д' Ив, као потомак старога француског племства и уз то образованија од других учитељица, поносила се од Францускиње, а особито од Немице из Устжица; а ове опет обе мишљаху, да су негпто боље од Хање, јер јој дед беше

слуга. Али добро васпитана госпођа д' Ив не даде им прилике, да то осете, а оне отворено и чак неуљудно омаловажаваху Хању. Беше то обична женска пакост и амбиција, али ја не могох допустити, да моја драга Хања, сто нута вреднија од читаве Устжице, буде њихова жртва. Хања поднашаше то понижавање с тактом и пријатношћу, која беше украс њена карактера: ипак ју је то болело. Кад је госпођа Устжицка била код куће, тога није могло бити, али у тај мах се обе гувернанте послужише добром нриликом. Чим је Селим сео поред Хање, одмах почеше гаапутати и пецкати, а помагагае им ио мало и госпођица Љоља, јер је завидела Хањи због лепоте. Одбио сам та пецкања неколико пута огатро, можда и сувигае огатро, али за мало ме замени, мимо моју вољу, Селим. Видех, како муња гнева пређе преко његових обрва, али одмах дође к себи и умирен пресече подругљивим погледом гувернанте. Опггроуман, досетљив и разговоран, као мало ко у његовим годинама, за час их тако утуче на лој, да не знађаху, куда да се дену. Помагаше му у том госпођа д' Ив својим угледом и ја, који бих зар радо и излупао обе туђинке. И госпођица Љоља, не хотећи ме вређати, пређе на нагау страну и беше, ма и неискрено, два пут вигае пријазнија с Хањом, него обично. У кратко: наш тријумф беше потпун, ал' и опет на несрећу и на велику моју муку, главна заслуга и овај пут допаде Селима. Хања, која мимо цео такт, силом задржаваже сузе, које јој се тискаху на очи, стаде гледати на Селима, као на свога избавитеља, с захвалношћу и обожавањем. И тако, кад се дигосмо од стола и опет стадосмо шетати свв двоје и двоје по башти, чух, како се Хања нагнула Селиму и шапнула му узбуђеним гласом: — Господине Селиме! ја сам вам врло ... И прекиде нагло, бојећи се да не бризне у плач, а узрујаност, против њене воље, преузе мах. — Госпођице Хања! не говоримо о томе. Немојте се на то освртати и . .. нека вас то не мучи. — Видите и сами, како ми је тешко о том говорити, али хтедох, да вам се захвалкм. — Ал' за што?.госпођице Хања! за што? Ја не могу поднети суза у вашим очима. Ја бих за вас радо . .. Ту наједаред заћута, јер не умеде да нађе згодне речи, а можда је за рана приметио, да се сувише попустио осећајима, којих му беху препуне груди; елем само збуњен окрену главу, да се не види, како је узбуђен, и заћута. Хања гледаше у њега расветљеним очима од суза, а ја већ бејах на чисто, шта је и како је. Љубљах Хању свом снагом млађане душе, обожавах ју: љубљах ју онако, као што само на небу