Стражилово

581

се баш тек дигли са пијанке па сад, настављајући добру вољу свога симпосијона, шећу кроз чардаклије и ловоровину. „Видиш ли ти, Еононе, како сам ја имао право?" зачу се сад глас црноока делије једног, коме ни силно вино није кадро било просути румен у бледо лиде. „Ти мислиш. ваља само да тренеш, као Див, кад пољуља висове Олимпа. Али је Нејера чедна па је ни богати Конон не ће одмамити са стазе врлине." Ословљени, узрастан човек од својих тридесет година, најстарији у друштву, промери младога Олора подругљивим погледом. „Мислиш ли ти, мој деране," рече пуним гласом, „ја можда гинем за кидонским јабукама, што расте по друму ? Син Алкминин донео је јабуке Јесперида, а ко је н>ему сродан, тога мами баш оно, што је потешко. Баш с тога, што ми Нејеру означише као најчудноватији изузетак од правила, позвао сам је на обед, па одиста мени би и самоме жао било, да се одмах први пут подала, као ваша Лисистрата или Ника, што се вечито смеши. У осталом, није ли вам зар пало у очи, да је девојчуљак тај, при свој младости с.војој, права уметница? Још никад се у овој кући није тако мајсторски посвирало у двојнице, као што нам је свирала красна Нејера. ЈГисистрата ми је крај ње дошла, као Мида крај Аполона." „То се зове обилазити," смејао се Олор. „Тиславиш уметницу, јер не можеш да задобијеш жену." Сад се и остали умешаше у тугаљиви разговор, јер су сви знали, како је слава неодољивости за Конона, при свем том, што је мало јаче у годинах, право животно питање. Па ако се иначе штедила љегова сујетност, после толико пехара најтежега кипарскога вина престали су обзири. Што се више Конон трудио, да остане равнодушан и миран, тим је јасније избијао његов јед, нарочито сад, како је при шетњи и код њега почело да овлађује дејство попитога вина. У тај се мах међу ијонским стубовима трема укаже диван лик девојачки, танка струка, окретан и лица живахна. Ко је красној Нејери тако погледао у блиставе очи, тај одиста не би помислио, да је фрулашица од својих друга са свим друкчија, што се тиче чедности. Те се очи сијале као у одсеву страсти; румене усне као да маме на пољубац, врелије још и жељније, него усне у обе друге, што закићене главе за Нејером изађоше. Конон, на. победу навикнути власник летниковца тог, са чудним смешењем погледа преко, као да је накан решити се на што смело. Умиљато јављајући се, ишле су уметнице кроз средњи дрворед према капији. Изађоше на друм. Две од њих, сањалица Ника и озлоглашена Ј1и-

систрата, савише у страну пут обале, где им је тога вечера у кући богата неког новичице ваљало пратити игру неколико Мисиркиња. Нејера похита право до Милита. Поруб хаљине њене окрзне младога вајара, који је, у потаји занет раскошјем перивоја и сјајнога летниковца, за последњих минута непомично стајао и са најивним и безобзирним интересовањем уметничким посматрао, што се збива за оградом. Она му као зачуђено погледа у лице па откорача даље. Аконтије погледа за њом. У златним је зрацима одсјајивала хаљина јој шафранове боје према плаветноме небу; светлуцава наруквица, црне власи, скрлетно црвенило узица на сандалама јој, које се у врло красном контрасту припиле око особене белине округластих јој чланака, све је то било прекрасно и дивота живописно. Безазлено посматрање младога уметника наједаред би прекинуто. Нејера још ни сто корачаја није била одмакла од летниковца, а Конон, сав црвен у лицу, иза густога џбуна ловоровине изађе пред њу па јој у пут стане, у шали јој довикнувши: стој! Она га питајући погледа. „Слатка Нејера," смешио се Конон, који није приметио младога вајара те мислио, да је сам, „ти си пропустила те ниси понела уобичајени дар гостински." Нејера се дохвати за појас, камо је метнула сребрњаке, што јој пре поласка дао био Јеврота, роб Кононов. „Ти се вараш, гоеподару," одврати она крепко. „Ево мога ксенијона, ако ти је по вољи, да тако назовеш награду за незнатне моје услуге." „Није дар то, што си заслужила . . . У опште, ја признајем: израз дар гостински није био срећно изабран. Не ја, него ти, Нејера, ваља да дарујеш! За ружу из мог перивоја, што ти је у коси, дај ми ружу дивних твојих уста. То је тако адет у кући Кононовој. Ти видиш, друм је и горе и доле празан, па све и да види когод: умилној уметници нико не би замерио, јер сте ви створене за љубав! Пољуби ме, лане моје! Хитар поглед испод трепавица красног девојчета полети до Аконтија, а раздрагани га Милићанин још никако није опазио. За тим ће учтиво: „Ти се и опет вараш, сине Филипов!" Нисмо ми створене за љубав, ми уметнице, него за службу бесамртној Муси. Ако си рад да љубиш, а ти отиди у Милит на трговиште, тамо ћеш наћи, што желиш; или још боље ожени се, племенити Кононе, јер ћеш лагано и остарити. Јасан се смех заори за учтивом том накошћу; иријатељи се наиме дошуњали за смелим освајачем