Стражилово

584

СТРАЖИЛОВО

Б р . 37.

кратко разложио своје накане. Меланип га је стао хвалити, што је предузео себи, да штеди, што може више. и да се свега одрече, како би се свом снагом могао одати великом уметничком делу, кад и онако за први мах није принуђен радити за хлеб насушни. „Нисам богат," додао је био Меланип; „а и држим, да су ред и умереност најбољи пријатељи оном, који ствара уметнине, с тога и теби препоручујем, да са то мало, што имаш, управљаш као што треба. Но ако би ти усанула средства, пре но што срећно довршиш рад, који си накан да створиш, а ти ми то без зазора реци. Толико има још Меланип у свако доба, да ревноме садругу утре стазу. Ја велим садругу; јер и уметник је свештеник вечне лепоте. На жалост ми закон забрањује, да ти дуже од једне ноћи дадем ноћишта у овој кући. Но ја познајем град и одношаје му до најмање ситнице. Сутра зором помоћи ћу ти тражити: скроман па ипак удесан стан, у којем ћеш мирно моћи радити, лако ће се наћи." Пошто се Аконтије у купатилу окрепио и прашни свој свакидашњи хитон заменио бољим, сео је с Меланипом за сто. Била је то проста вечера, што је Клитифонт на сто донео: јечмени хлеб, мед, хладно печење, бадеми и смокве; уз то је било вина с водом, какво би Конон са размаженим учесницима свога симпосијона зацело презрео био. Но весео је разговор зачињавао скромне залогаје. Што је дуже Аконтије слушао глас Афродитина свештеника, то му је све одлучнији бивао јасни осећај, да се овде срео са човеком праве наклоности а уз то особене несебичности, са свежом, усталачком личношћу, о чије је пријатељство вредно отимати се. Ко непозната човека са тако топлом * усрдношћу дочекује како тај тек пријатеља мора да воле! На три сата после заласка сунчева одведе свештеник Афродитин свога уморнога госта до иперојона, горњега спрата, где су биле гостинске собе. Ту је Јеварета, редуша, наместила била чисту постељу. Мелании пожели госту лаку ноћ па се онда сиђе низ степене, да и сам оде у своју ложницу, где набрзо и заспи, како је већ био унутрашње армоничан а уз то здрав човек. Аконтије пак још је добар један сат крај сретлости тињавога жишка свог ходао горе доле, час стао на прозор па стао гледати по стазама у башти и на кровове града, месечином обасјане, час је опет посматрао просте, али пуне стила фреско-слике — имитације славних ремек-дела — а при том се пола несвесно повађао за игром својих мисли, које су боравиле час код злопоглеђе Конона, час код лепе Нејере, но највише код Меланипа. Све је топлији, све радоснији бивао осећај, што му душу прожимаше, што је више пред

очи му изашло то одиста очинско лице. Да није било неке црте враголанства, што је свештенику око речитих усана лебдила, био би личио на Дива, како с оне стране Архипелага седи у храму Атинину. Но што је Меланипу недостајало до божанске озбиљности, тога је имао с друге стране обилно у човекољубљу и љубазности, која осваја срце. Аконтије је појмио, да тога човека не само да може поштовати и ценити, него га може љубити од свег срца. Сутра дан у јутру, још није право ни свануло а Аконтије се дигне са постеље, освежен и окрепљен. Доле при земљи већ је одавна била нека полагласна живост. Меланип је рано устајао. Волео је, још пре но што се сунце роди, да изађе до обале, где је уживао гледајући море и дивни призор дана на устанку. Међу тим је редуша с робом почистила стан, опрала оба дворишта и држала у приправности акратисму — кришке хлеба с чистим вином. Кад је Аконтије дошао у аулу, није сеМеланип још вратио био са своје јутарње шетње. Тако је млади вајар имао каде да прозбори коју са врховним робом Клитифонтом. Није показао баш претерану радозналост но ипак је дознао од разговорнога слуге, да Меланип није удовац, као што је мислио Аконтије, него нежењен. „Можда ти је чудно," шаптао је Клитифонт, „да први свештеник небеске Афродите тако чисто сам са собом у онреци живи; јер ко с дана у дан има да жртвује богињи, мислио би човек, тај би ваљало пре свију осталих да призна њену неодољивост, те да даде себи запалити машале Именејеве. Одиста, као што знаш, правило је, да су свештеници ожењени; у неким градовима то закон чак и прописује, па и Милиту би било правије, да се наш господар покорио том обичају. Али се против судбе не може дићи ниједан човек, па ни бесамртни богови." Ту заћути, као да је од Аконтија очекивао питање какво. За тим са важним лицем настави: „Нико не зна подробније, али се говори, да је Меланип с тога остао нежењен, што отац девојке, која се младићу допадала, никако није хтео да му је даде. Била је то љубав, не као што су данас у обичају, површна и с поља само, него дубока и врела, као у старо време, кад је Леандар пливао по валима Јелеспонта, да види своју Ироју. А и она је њега, кажу, љубила; али ти знаш наш ијонски адет. Ретко се кад и мотри па то, да ли млада девојка воли или не. Меланип је био сиромах и од ниска порекла; њен отац пак био је зјело богат и рода племићкога тејеприсилио ћерку, да даде руку себи равну младожењи." „Надам се," рече Аконтије, „што ми ти овде саопштаваш, нису тајне, које би ти ваљало крити." „0 не!" одговори Клитифонт. „Ја ти припове-