Стражилово

Б р . 38.

СТРАЖИЛОВО

605

неки иду тако далеко, те кажу, да се крвава киша иосле неког времена чак и усирила! Не ћу да кажем, да није никад падала киша црвена, шта више признајем и сам, а признају и други људи, да така киша пада чешће, но не дам рећи, да је то била крвава киша: била је обичиа киша, али чиме год црвено обојадисана. И писац прве српске физике Аганасије И. СтојковиЛ удара јако у својој физици на веру, да киша може падати крвава, исто тако да у киши падају жабе од горе, те том приликом наводи неке ствари, које тумаче црвену кишу, ал крвава није никако. 2. Велимо, да крв не може падати као киша; овако су мислили то неки ученији људи и у старије и у најстарије доба, но народ није се могао отрести предрасуде, да крв не може падати у кипш. Па и данас је тако. И данас сумња многи у крваву кишу али опет на послетку пре ће се приволети, да пада крвава киша него да не пада. Човек је некако наклоњен да пре верује онако, како није, и тек преко тога прећи ће на право и здраво суђење о предмету којем. Људи су одавно већ ишли за тим, да докажу, откуда крваве кише. Длутарх је мислио, да крваве кише морају падати после љутих бојева а то за то, што се у биткама пролила силна крв, која је после изветрила, у облаке прешла а из њих пала као киша. По њему дакле пара од крви погинулих бораца ирелази у крваве капље и тако пада. Ма да ово данас изгледа чудно, за Плутархово доба било је то ипак неко тумачење. Криво је држао, да пара од крви мора бити црвена. Било је и чуднијих тумачења и још невероватнијих шта више и смешних, откуда крваве кише; неки људи се задовољили тиме, што су рекли, да је божја воља, да твори чудеса, те мир ; но већ неки стари људи знали су бар колико толико доћи до правога разлога црвеној киши. Еренберг се много бавио крвавом кишом и нашао је, да крвавој и црвеној кигаи има врло разнога разлога, али никад није то крв, но само обојадисана обична киша. Нећемо се држати само Еренберга, но ћемо гато опширније прећи све оно, што може дати обичној киши боју црвену или и другу какву те нам је тако приказати са свим друкчије но што ју је бог створио у облацима. Још у деветом веку после Христа рекли су неки, да кишу оцрвени неки црвен прашак, који је налик на усирену крв; исто тако киша поцрвени и од разне црвене земље. Тако је 1744. године у ђенови падала крвава киша и народ се у почетку поплашио, шта

је то, но брзо је ствар била на чисто, јер се дознало, да је црвена боја кишина била од црвене прашине земљине, коју је јака ветрина дотерала са једног брега у близини варошкој. У Јерменској пада крвава киша чешће а то је, по Евстатију, отуда, што тамо има доста цинобера у земљи и он оцрвени кишу. Како црвена прашина бојадише кишу, нека буде, по Фламаријону, и ово доказ. У почетку овога столећа падала је крвава киша у Доњој Италији. Ту кишу су поближе испитивали и дошли су до овога резултата, који су нослали академији у Напуљ: два дана је дувао источни ветар и затим су опазили становници једнога места у Калабрији, како са мора долази густ облак. То је било 2. (14.) марта 1814. год. Око два сата по подне стишао се ветар, но за то је облак закрилио био већ и сунце и почело се чисто смркавати. Сунце је било у почетку слабо црвено но набрзо поцрвени као ватра. У вароши је тако мрак био, да су већ у четир сата по иодне морали свеће палити. Свет се поплашио које од мрака а које од црвенога облака те је потекао у цркву на молитву. Све се јаче смркавало и цело небо изгледало је, као да је усијано гвожђе. Сад поче и јако грмити, уз то се чуо и морски шум, ма да је море далеко преко једанаест километара; ово је изазвало још већи страх, а какав је страх овладао светом, кад поче надати и крупна црвенакиша: људиједни помислише таки на крваву кишу а други су ишли и даље, те су држали, да надају варнице са неба. Под ноћ престала је грмљавина, небо се ишчистило и народ нешто утишао. Овака киша падала је не само по Калабрији него и даље чак преко планине Абруци, само што се народ овде није тако уплашио. Кад су покупили прашак, који је пао за време кише, нашли су, да је био боје као цимет, у устих је био као кад би човек земљу узео, међу прстима био је нешто мастан и врло ситап а иод лупом се видило и крупнијега зрневља, но ово ће пре бити од земље, са које је прашина покупљена. Кад су прашак угрејали, био је прво мрк, за тим црн и онда је поцрвенио; после загревања видели се и слободним оком листићи од жуто-сјајног глимера. У ватри је прашина изгубила читаву десетину од своје тежине и кад се сада преливала киселинама, није врила. У прашини је било шљункове земље, иловаче, креча, хромова оксида, гвожђана оксида и угљене киселине, осим тога још нешто мало неке жуте супстанције налик на смолу, коју је лако било уклонити, кад се прашина прелила алкохолом и онда испарио раствор. Откуд је тај прах дошао, није се никад дознало. 3. Има још забелезкено, како прашина може да обојадише кишу, но у тој прашини нашле се и ситне