Стражилово

620

СТРАЖИЛОВО

Б р . 39.

М'ад је Аконтије ушао, претрпуо је Конон, ма да се иначе умео еавлађивати. Није се он никада много бојао, што свет за њега говори ово или оно, али овде му је било непријатно, да се међу човеком, чију је ћорку просио, и уметником, који се сад ишчаурио као странад онај са јевромскога друма, сплео као неки одношај. Уз то је дошло још и огорчење на противника од тада. Претећи иогледа вајара, као да хтеде рећи: „Добро те ја иознајем!" Но за тим се угледа на Харидима па се хладно одјави. Аконтије није мотрио ни на његово одјављивање ни иа претњу. Други је лик привукао на себе око његово, које је жеднило за лепотом, а лик је тај био тако чарован, тако заносан, да ни страхоштовање према пресветлој врховној глави града није кадро било зауздати плахи му усхит. Лево, на неколико корачаја ввше према затку, стојало је девојче, које је по свему, гато је Аконтије до тога часа чуо био, морала бити Кидипа, најлепша међу ћеркама великога Милита. Ијонска хаљина с рукавима, у лопом набору уздигнута над појасом, обвила је убави јој лик. Преко леђа и груди висио је живописно диплојдијон, нека врста пелерине, која као да је засгирала па ипак издавала умиље непрекорна узраста. Бујну плаву косу свила је на потиљку у неуметан чвор ; на темену је иснрекрштано била испреплетена тавно плаветним тракама. Па небеско то лице, у којем је свака дрта била савршена, без једноличности и млитавости савршенства! У том се лицу спајала лепота без и најмањега прикора са иајвишим женским умиљем, монументално са благосном живошћу, узвишено са слађаним и милосним. Аконтије је неколико тренутака стојао као ван себе пред том чаровном инкарнацијом божанскога свог идејала, о којем је одавна већ сневао. Ако је Афродита икада сашла са висова Олимпових, да хода међу људима па да са својим жарким смешењем срећу дели и блаженство, то је богиња та зацело боравила у амвросијском телу ове дивне девојане. Али је не само уметника очарала неописана лепота Кидипина; и човек, младић врела осећајау осетио је први пут у веку свемоћ неодољивога Јерота. Некако му је тешко било око срца, тешко и тишта-

ло га је, да се не да описати, па ипак га је усхитио бол тај, ииак га не би дао био пи за све благо овога света. За то иеколико тренутака, што прохујапге међу ирвим опојеним погледом на Кидииу и тренутком, кад се једва једаред прибрао, да послуша речи Харидимове, мислио је Аконтије да је више преживио, него до сад за свих дугих тамних година. Што је Харидим зборио, било је добро мишљеио, али је ипак тако опоро звучало у блажено слатко расположење прве љубави. Уљудна добростивост, коју му је указивао Харидим, хвале, којима га је соколио, све је то младом уметнику јасно пред очи износило размак међу њиме и сјајним домом архонтовим. У минуту, који је баш са свим био такав, да је могао порушити преграду међу високим и ниским те правдати само једно, неисказано, игго пуни срце и свет, морао је напрасни тај одраз чисто смлавити младића. Понизно, готово скрушено пустио је, да се разлије над њим милост архонтова, као да је казна каква. „Кад што ново створиш или узрадиш," иастави Харидим, „а ти нам јави. Ја желим, идуће твоје дело, ако буде као што треба, да наместим у одаје ћерке моје Кидиие, пре но што је још, као твоју красну „пастирку," сав народ не види и не начуди јој се." Аконтије се наклони. Сад тек први пут прозбори и Кидина, а ири звуку њенога гласа пређе младића језа милине. „Створи нам дакле дело једно," рече умилНо, „каквом се може радовати млада девојка — не сувише озбиљно и суморно. Ви уметници, кад вам за руком пође умилно, тако често прелазите наупорно и снажно, па рука, која је још јуче довршивала Иву, већ сутра започиње бесомучна кентавра." „Владичице," рече Аконтије, притиснувши десницу на срце, „бићеш задовољна." „Тако, а сад иди до хазнадара," отпусти га Харидим учтиво, но ипак иедволично. Аконтије изађе, заборавивши мал те не на ноздрав у опроштај. Равнодушно прими новце. Остатак дапа нровео је непрекидно размишљајући у својој радиОНИЦИ. (Наставиће се.)

ПРИЛОШЦИ д., Трилогија. II. Кнев Криштофор Франкапан и „зал чловик." Иваи Кукуљевић Сакцински почео је год. 1863. у Загребу издавати „Повестие споменике јужних Славена" и у I. књизи тих споменика, у којој су лисгине хрватске (ас1а сгоапса), има под бројем ССХХП.

И. РУВАРЦА. (стр. 230.—232.) иисмо, које је писао кнез Криштофор Франкапан у табору код Ивањића у Словињу последњег јула 1527. год. сењском бискупу Фрањи Јожефићу. Главан је садржај писма тога: „шта би ваљало чинити, да се Хрватска (које су господа и господичићи признали у почетку поменуте годипе