Стражилово

640

СТРАЖИЛОВО

Б р . 40

ревније настанемо, да створимо што вјернију и јаснију слику српскога духа. Он је највећи ареопаг при оцјењивању, шта је наше шта ли туђе. Туђа култура треба у њему да сагори, да се претопи у њега — онда можемо рећи без бојазни, да нам је народност обезбеђена. За то у данашње вријеме, када се народно пјесништво клони заходу, сваки онај, који је способан за тај посао, не може себи већу задужбину подићи, него ако прибира народно благо. Да Вук није ништа урадио, само да је издао шест књига народнијех пјесама иа би му име вјечито сјало у српској књижевности. Наша браћа Хрвати и овдје су паметнији од нас. Они су увидјели велику вриједност и корист н&родног пјесништва те њихова „Матица" већ од неколико година доводи гусларе из Босне и прикупља пјесме и скоро ће ваља да и свијета угледати. Еамо среће, да се и наша „Матица" може тијем подичити. У овом листу се покушавало, да се ствар покрене (види „Стражилово" од године 1886. бр. 9.) али „моје племе сном мртвијем спава." За то ствар и долази у непозване руке. Кад се већ на важност народнијех умотворина полаже толико, онда да богме, да их не може ма ко скупљати и издавати. Па да видимо, у колико одговарају ове три збирке захтјевима, који се стављају на добру збирку нар. пјесама. Већ у напријед велим, да иотиуно није ни један скупљач одговорио, а има богме који није баш никако. ГТрве двије збирке су омање и издала их је књижарница браће М. Поповића. Натпис првојје: Сриске пародне иесме. Скуино иж у Срему и за штамиу удесио Григорије А. ПилолиИ. I. Издање срп. књиж. и штамп. браће М. II. у II. Саду 1888. вел. 8 1 " стр. 265. Од стр. 5.—18. је скупиочев предговор. Од 18.—29. су „I. Сватовске пјесме" 20 на броју. Од стр. 30.—248. су „женске, митолошке и јуначке песме", свега их има 73. На III. мјесту су „туагбалице", има их 5. И на крају је „Садржај." У „предговору" уздиже скупљач народно пјесништво и истиче потребу скупљања народнијех пјесама. Послије наводи досадање збирке, које он зна, и одушевљено довикује омладини српској, да „бележи све ? што се тиче имена српскога". Облигатно се напада и „Матица" наша, јер „ћути, не ће ништа за то да зна, нема је". „Матица" је постала права кеба иза појаса, коју свако и ма ко потрза. и ма зашто. Зна се у „Матици" за то, само немамо човјека за тај посао. Хрватска Матица за то може да издаје народне пјесме, јер има човјека, који је вјешт у том послу. Чим узимамо и ми таквога човјека, јамачно ће се и код нас окренути ствар на боље. Даље нам скупилац казује, од кога је коју пјесму

чуо и прибиљежио. Ово је врло добро урадио, само је могао снаја-Станин (ваља да ће жена од 55 год. бити прије стрина или мајка него „снаја" ?!) живот мало на краће описати и изнијети више података, који се тичу њене пјевачке вјештине. На крају признаје искрено г. Н., да „ова I. књига народних песама баш није уређена, као што је мислио и хтео". Истина ја не знам, како је он „мислио и хтео", али да збирка није најбоље уређена, то стоји. И онај његов разлог, да му послови нијесу допуштали, ни најмање га не извињава. Ко се овакога посла лати, тај узима на себе велику одговорност и ништа на свијету не може га оправдати. Но увјерен сам, да г. Н. прецјењује своју способност, ако мисли, да би боље уредио ову I. књигу, да је имао времена, јер ова збирка сведочи, да нема разумијевања за овакав посао. Најдужа од овијех пјесама (бр. 56. Наход Момир) има 493 врсте а најкраћа (7. сватовска) 9. Најбоље од нјесама ове збирке не достижу ни средњу вриједност Вукових а такових нема ни једна десетина, остале немају никакве вриједности. Дабогме да свему томе није крив само скупљач. Он је биљежио оиако, како их је чуо и ништа није поправљао (као што сам вели). Ко ове пјесме прочита, а има осјећаја за народну појезију, знам, да ће с неком досадом а и тугом оставити на страну овај зборник г. Николића. Зар су ово сестре Вуковијех пјесама, зар ово чеда једне виле ? Како је природа чудновата ? Ондје љепота. полет, а овдје ругоба и проза! А обоје је један народ спјевао. Нема онога узвишеног пјесничког схватања, него често долазе најобичније прозајичне мисли. Гдје-гдје један неумјестан прозајичан израз поквари читав утисак. Види се по свему, да је естетичан укус пао у томе народу, који је ове пјесме спјевао. Како је прозајично ово мјесто у другој сватовској пјесми: Дели даре, Душанова мајко, Дели даре па пуштај сватове, Далеко је, мајко, гросрска земља Грофска земља и грофовска сеја Или у 15. сватовској пјесми: Не бој се, граде, не ћу на тебе Не ћу на тебе већ мимо тебе, Већ мимо тебе у гроФску земљу, Ди 'но гроФиње платно белиду Друга једна опет ни мање ни више већ се удаје за рускога краља: Већ ме дају (браћа) за руског краља Да ја будем Рускиња госпоја. Па таких неукусности и прозајичнијех мијеста налази човјек скоро на сваком листу. Многа пјесма (н. пр. II. 18., 21., 22., 27., 30.) са свијем је неразумљива; мпоге су у цијелости тако 1 прозајичке, као да их је спјевао Максим Задрин, н. пр. II. 24,