Стражилово

Б Р. 40.

СТРАЖИЛОВО

641

25.) Стихови су понајвише веома рогобатни. Када пјевачица не зна, како ће да истеше десетарац, она изостави ма какав глас и ма гдје. Елизија се у опће не може нигдје одобрити, јер је то неприродно краење језика. Ипак се нађе и у Вуковим нар. пјесмама, а и у најбољих умјетних пјесника по која, али те су се некако већ уобичајиле па не упадају у очи. Али оваке елизије су ужасне, н. пр. И до сад си из лов' долазио Оно дати за турск царевину Па га рани Романиј' за краља Не п' оделу већ по лицу белу —■ На глав' мету стару капетину Све је тридест јунак порушио Тури играју, дете поиграва Ноћ' одлази, ноћу ми долази —■ Да младенци немај' повођана, итд. итд. Језик је у овијем пјесмама развучен, без свежине и снаге, без језгровитости и краткоће израза, која одликује класичне нар. пјесме. У многом су и облици језични искварени. У 3. лицу сад. вр. мн. долазе облици на -ду: рекнеду, састаједу, молиду. прославиду, отмеду, одлазиду и буд. вр. мислићеду. Гл. прилог сад. има оваких: лежајући, боловајући, стајајући. Ба и овакав аорист: зачуде (3. л. једн.) Ове се гријешке могу чути свугдје скоро по Вачкој и Банату и тумаче се утицајем аналогије, али и аналогија има релативну вриједност; докле год се у већини народа чују правилни облици, морају се ови сматрати за гријешке. Не доликују ни оваке искварене и туђе ријечи у пјесми: вришко, тинта, папир, гроф, штоп (81аБ војнички), очли (отишли); па тек како ово звони: Он се сиђе у собе естрајске (Ех1;гагттег)! Нађох и ове облике: Ја /7 родаде, где год што имаде (54. пјесма 15. ст.) Па ја дође Старина Новаку. (55. пјесма 7. стих.) Облици: иродпде, имаде, дође, су аористи, али се овдје погрешно употребљавају као 1. л., јер су 3. лице. Из овога се види а и из свог искуства знам, да аорист у Бачкој и Банату скоро изумире. Прво лице једн. употребљава се за сву једнину а прво лице мн. за сву множину. Чуо сам у Банату у околини Кикиндској: А ми онда одоше (мј. одосмо.) 31. и 32. пј. нијесу народне а г. Н. их није познао по перју, него их је просто уврстио у своју књигу, као вели: нек су ту (злу не требале!) Очигледно је обадве спјевао какав калуђер или побожник, који се није баш бог зна колико разумијевао у пјесништву. Дикција је извјештачена и прозајична, често има сликова. Чудновато се подудара 32. пј. „Житије св. Алексија" са рукописом, који је штампан у Новаковића „Примери књижевности и језика старога и српско-словенскога. Београд 1877." Сјем тога писао је Вићентије Ракић „Пћсну историческу о

жизни св. и праведнаго Алексил человћка божил, сочиненуго у Будиму 1798. (послије у Будиму 1828. и Беогр. 1835.), која је била у своје вријеме веома омиљена. У каквом одногаају стоји Ракићева пјесма према оном рукопису, не казује Новаковић нити ја могу рећи, јер немам при руци Ракићево дјело. Али испоредавши ову пјесму са поменутим рукописом, видјео сам, да је сп.јевана угледајући се на њ, јер се подудара са свијем често и у појединим ријечима. Од кога је Јелена Глумац (која је казивала у перо г. Николићу) примила ову пјесму. то би вриједно било знати. Али сама по себи нема та пјесма никакве вриједности. (Погаљедњи стих ове пјесме гласи од слова до слова „Св име св. Алексије ". По овоме се види, да г. Н. мора да је богослов, само је заборавио изнад св. титлу.) Али далеко је од мене, да за све ове недостатке пре само кривим г. Н. Што су те пјесме таке, знак је, да је смисао за појезију у народу са свијем иао, укус се покварио па и сам језик да је изгубио снагу пјесничку те је постао неспособан за појезију. Али и ако то одвадим, ипак јога много остаје г. Н. на души. Питам ја и запитаће свако, ко прочита ову књигу (а то му баш не желим), зашто је штампао г. Н. оне пјесме, које су, као гато он вели, „варијанти" Вуковијех пјесама. Варијанте (у Вука „опет то, мало друкчије") имају велику вриједност, ако износе какву нову страну опјевана предмета те га допуњују или боље освјетљавају. Али ако је.варијанта са свијем то исто, само другијем ријечима, или можда гора, онда бага нема смисла штампати таку пјесму. Имао је и Вук много таквих варијаната, али их није одмах штампао и тијем је и показао своје разумијевање у том послу. Ове варијанте г. Н. су праве карикатуре Вуковијех пјесама. Треба само испоредити 37. „ЈКенидба краља Вукашина" са Вуковом II. 25. пјесмом; (пјевачица не зна ни то, да се мати Краљевића Марка звала Јевросима а не Јелица!) или 56. „Наход Момир" са Вуковом II. 30. па ће се видјети ужасна разлика. Али већина тијех варијаната су врло сумњиве природе. Баш ове двије мало час напоменуте пјесме па онда 23. (испореди у „Даници" од 1865. год. народну пјесму „Јетрвица адамско колено") 30. (види Вук II. 34.) 42. (Вук II. 29.) 46. (Вук II. 101.) 57. (Вук II. 52.) 58. (Вук II. 53.) — мени се чини, да све ове пјесме нијесу варијанте Вуковијех пјесама, које су у огради наведене, него да је пјевачица морала знати ове Вукове пјесме па је према њима сама спјевала нове. Јер другојачје не може се растумачити, од куда налазимо сасвијем једнаких или барем сличних мијеста, само веома растегнуто и искварено. Г. Николић је ставио на своју збирку „I." а и