Стражилово

Бр. 40.

Мање карабулипе садак, па да се уреди што триба уредити ! рече фра Тетка. — Али шта сам ја крив? Шта сам мога учинити, за блажену дивицу? кука једнако Чимавица. — Таа-ко! Ма болан ко тебе криви ? Ко каже, да си гато крив? тјеши га фра Брне. Сад сви почеше тјегаити ђакона. — А за што ме онда сујете и бијете ? пита јецајући. — За што! за што! вели гвардијан. Јето тако! Потриба је човику искалити се, а ти си млађи, а . . . ајдемо! ајдемоте! да се трси што је триба! пак истура млађарију. Стипан, који одавно имађаше зуб на фраСрдара, излазећи нростријеља га очима, па рече опрхо. — Ј1ако се искалити на нејачем и на млађем, али пије ираво, а, крижа ми . . — А шта, крижа ти? плану жестоки Срдар, шта би било, да сам тебе, а? де? . . . Раздвојише их одмах — 0, о, о! поче тихи фра-Блитвар. Ти, Стипе, канда губига ригапет редовницима, о! о! — Ја, вире ми, дујо, мало марим, кад ко оће да табачи, па да је и бискуп, разумига ли? А онај дитић није крив, а мене боли неправда... Фра Срдар се загна на њ, али га срећом његовом уставише, јер ћаше награјисати. Гвардијан с мјеста исплати најам Стипану и изагна га. Фра Брне, хучући једнако и држећи се за куљу, дарова му пет крунагаа за то, што му је добро пазио Кулаша. И тако делија Стипан изнесе стопе из манастира. Па онда послаше момка с писмом у Скра дин, мајстору Бортулу ЈГоврићу цревљару. У писму јавише му, да му је син Иноценцо ненадио преминуо и да ће укоп бити сутрадан. Па онда обукоше мртваца и пренијеше у цркву, гдје му на ноређе почегае чатити бдјења. Бакоња је лио четвероструке сузе и није се мицао с крај лијеса, чему се свак зачуди. Он једини у манастиру бјеше јако растужен. У фратарској трпезарији за обједом заврже се жестока богословска распра. Фра Тетка доказиваше, да се о великијем годовима не може, без невоље, опојати мртав свећеник. Фра Дувало тврдио је противно. Пирија и Наћвар бијаху мигаљења Дувалова, а остали пристајаху уз 'Гетку. Сваки се напрезао, да се сјети каквијех ријечи из светијех књига, којима би могао по-

тврдити своје мигаљење. Вртиреп се опкладио са Срдаром, да ће иегато наћи у некој књизи, на је с тога ходио у манастирску књижницу и изгубио опклад. Најзад, оста свак при своме миптљењу. Сутрадан прије сунца дође мајстор Ловрић. Бијагае то чачурак, али жилав и окретаи, дугачкијех црнијех бркова и црвена носа. Човјек му не би могао лако иогодити године. Могао би имати четрдесет или гаездесет. Он не показа превелике жалости. Најбоље га утјеши Дундак, с којим је до подне осугаио оку мученице — Виш! — рече му плачидруг. Он бијагае бриљузак, брате. Ти зиаш, гато ми у Котарима зовемо бриљузак? То је, знага, јаје, које се излеже без коре. А он је био тако јаје, па је пукао од студени . . . — Сакррр-мент! викагае мајстор. На, кога се увргао, сакрмент! ? Ја сам се двадесет година ломио по Талији, по Чегакој, бија сам три године у Бечу, четри године у Моравији, у Штирији, у Шлованији, у Герцу, Сализбургу, Шпилибергу, Тренту, Тријегату, Верони, Мантуви, Пјаченци, па у Унгарији, сву сам Унгарију обиша ка' овај длан, разумиш ли? Бија сам у врага дома! Ди нисам бија. Бија сам у паниној земљи и тука се с Францезима. Дрежда' сам на пољу по ноћи, киснуја, одија пишке по десет ура на дан, па никада ни да сам се наладија. А он. . . што ти кажеш . . . брил>узак дође на свит без дуа! За то га и дадо' оде међу ове (рече шапатом) сите докоњаке, па, па, , јето све једнако, сакррр. . . . — Али, може бити, да баш њ-ему утрнушезубистога, гато си ти ија незрила воћа? рече намигујући Дуидак, коме се, као и свој манастирској чељади, закачила у памети по која изрека из светога писма. — Сакрамент! Сакрамент! Ловрића у младијем годинама отправи опћина на силу у солдатију, јер цијела варош немаше мира од његова бакочења. Кад се, након двадесет година, врну дома, ожени се с једном слабуњавом а већ зрелом цуром, која имађаше нешто свога. У војсци научи цревљарски занат, па је у Скрадину пролазио лијепо. Он је израђивао обућу фратрима, с тога му и примигае сина. То бјегае једиии ђак, којему не бјегае род ниједан фратар. Жена ЈГоврићу умрије послије четири године, а ето видјесмо како син свргаи у години осамнајстој свога јаднога вијека. Иа се опет поврну стари ред у манастиру. (Наставиће се.)