Стражилово

628

СТРАЖИЛОВО

Б р. 40

ХАЊА.

ПРИПОВЕТКА ХЕНРИКА ШЕНКЈЕВИЋА с пољског превео рајко. (Наставак.)

доше обоје, ако и није нико надолазио, нити надошао. Вечерњи зраци сунчани сипаху на њих злаћани блесак, а мени тај блесак долажаше дрвен, као крв. Стадох се и сам вући лагано кући. Одмах на завијутку од стазе, наиђох на Казимира, где вреба. — Одоше. Видео сам их —- шапну. — Реци ми, шта да радим? — Протерај му тане кроз главу! — планем од љутине. Казимир се зажари као ружа, а очи му синуше као фосфор. — Добро! — одсече он. — Стој! Не буди луд! Немој ништа почињати. Не мешај се у ништа и, на своје поштење, Казимире, ћути. Остави све мени. Ако ми устребаш, рећићути; али ником ни речи. — Не бих писнуо, да ме пеку. Иђасмо неко време ћутећки. Казимир беше сада проникнут тим важним питањем и иаслућујући неке грозне догађаје, на које му је играло срце, погледа ме пламеним очима, па рече: — Хеириче! — Шта? Шапутасмо обојица, ма да нас нико није слушао. — Хоћеш ли се ти бити са Селимом? — Не знам. Можда. Казимир застаде и паједаред ми сави руке око врата. — Хенриче! Златни мој! Срце моје! Једини мој брате! Ако се мислиш с њим бити, допусти, да ја то учиним. Ја ћу знати њему дати ветра. Да се ја огледам. Допусти, Хенриче, допусти! Казимир је, једноставно, сањао о витешким делима, али ја осетих у њему брата, као никада до селе, па га притискох на груди из све снаге и рекох: — Не, Казимире! Ја још ништа не знам. А после: он не би пристао. Ја још ништа не знам, шта ће бити. Мођу тим реци, да ми за рана оседлају коња. Одјахаћу пред њим, докопаћу га на путу и поразговорити се с њим. Ти дотле пази на њих, али не дај да познаду, да знаш и о чему. Реци, да ми оседлају коња. — Хоћеш ли понети оружје са собом. — Пхи! Казимире! Та нема ни он оружја уза се. Не! Ја хоћу само да се с њим поразговорим. Буди миран, на терај одмах у стају. Казимир скочи одмах ио заповести, а ја се вра-

тих лагано кући. Бејах као човек, кога ударе ушицом од секире у главу. Морам право рећи: не знађах, шта треба да, радим; не знађах, како да се владам. Просто, дошло ми је, да јаучем из свега гласа. Док још не бејах на чисто, јесам ли изгубио Хањино срце, горео сам од жеље, да то дознам; мишљах, било како му драго, пашће ми камен са срца: сад је несрећа подигла визир и ја гледах у хладно, ледено лице, у укочене јој очи и опет се нова неизвесност породи у срцу, не неисвесност о несрећи, него сто пута горе осећање своје немоћи: неизвесност, како да се с њом борим. Срце моје беше препуно жучи, горчине и беснила. Гласи пожртвовања, гласи прегорења, који ми се некада често одзиваху у души: „Одреци се Хање ради њене среће: та ти се тек највећма мораш бринути за њену срећу: жртвуј се!" таки гласи умукоше сада са свим. Анђео тихе туге, анђео дубоке сете и анђео суза одлетеше далеко од мене. Осећах се црвом, кога згазише, али заборавише, да има жаоку. Дадох се до јако гонити несрећи, као вук псима, али кад се нађох сувише у теснацу и шкрипу. почех, као вук, показивати им зубе. Нека нова, жива снага, којој име бегае: освета, пробуди се у мом срцу. Почех осећати као неку врсту мржње према Селиму и Хањи. Изгубићу живот, мишљах у себи, изгубићу све, што се може изгубити на свету, ал не ћу дати, да то двоје буду срећни. Ироникнут том мишљу, ухватих се за њу, као утопљеник за сламку. Пронађох, да имам рашта живети: хоризонат се расветлио нреда мном; одахнух дубоко, врло дубоко и слободно, као никада до селе! Раштркане и поремећене мисли дођоше опет у један правац, злокобан по Селима и Хању. Кад се вратих кући, бејах скоро миран, хладан. У дворани сеђаше госпођа д' Ив, поп Људевит, Хања, Селим и Казимир, који се беше већ вратио из стаје и не одмицаше се од њих ни за један корак. — Је ли готов коњ за мене? — запитах Казимира. — Јесте. — Иратићеш ме? — уплете се Селим. — Могу. Идем до пластова, да видим, нема ли какове штете. Казимире, пусти ме да седнем на твоје место. Казимир се уклони а ја седох уз Селима и Хању на наслоњачу, која беше под прозором. Нехотице ми дође на ум, како смо некад седели, тако давно, давио, одмах по смрти Миколајевој, онда,