Стражилово

662

Б р . 41.

преводе заоденуо лепим песничким рухом. Једино се замера Касандрићу, то с разлогом, нгго је у преводу, као што већ нагласисмо, задржао наш народни де' сетерац. Талијанци истина имају свој декасилаб, који наглашава трећи, шести и девети слог, и употребљавају га за лирику, а за епску појезију служе се једанаестерцем (епЛесазШаТзо).. Према овоме наш је народни десетерац Талијанцима и непознат и доста монотон. Ово истина доста смета талијанском читаоцу: али смо за то ипак уверени, да ће свак са већим задовољством читати Касандрићев превод у десетерцу, но Зарбаринијев у ендекасилабу, који је стих само по томе, што има једанаесг скалупљених слогова. Касандрић је под насловом „СапИ роро1ап ерта ■зегТзГ, уегзшпе те!пса сИ Ке1:го СаввапсМсћ" издао 1884. године у Задру збирку превода српских народних песама, са овим садржајем: — Зидање Скадра — трећи комад из косовских песама („Славу слави српски кнез Лазаре") — Цар Лазар и Царица Милица — Марко Краљевић и Муса Кесеџија Марко укида свадбарину — Смрт Марка Краљевића — Женидба Максима Црнојевића — Женидба Милоја барјактара — Хасанагиницу — Свеци благо дијеле. На полеђини поменуте књиге књижара накладница објавила је, да ће од истог преводиоца скоро изаћи и друга свеска: „Сахш ророкп ер1ш Сгоа1л, соп 1ШО вћкИо ви1Г ерореа па2шпа1е 8ег1за е'Сгоа^а", што до данас још није угледало света. Међу тим Зарбарини износи, да му је .Касандрић ово писао: „Дугујем публици други део свогарада; али насрећу читалаца и издавача, нити имам више ни времена ни воље, да се тиме занимам". — Грехота заиста, што је Касандрић дошао до оваке одлуке, јер, по нашем мишљењу, он је данас најпозванији, да упознаје публику лепог апенинског полуострова са нашом народном појезијом. Особито је жалити, што дајбуди није издао своју студију о српској народној епици, чиме би задужио и срнски народ највећом захвалношћу. Што се тиче Кјудиновог иревода „Зидања Скадра", то смо, упоређивањем са Зарбаринијевим. дошли до оног истог резултата, који смо изложили, кад је била реч о песми „Бог ником дужан не остаје". — Кад су Кјудинови преводи штампани, тада је „81оттас" (бр. 2. — 1879. год.) проговорио о њима и приметио много и много Кјудини. „81отшас" се истина зауставио само на преводе из „Горскога Вијенца", али је и то довољно, па да се добије право мишљење, како Кјудина преводи. И др. Л. Томановић проговорио је о овим преводима у „Српској Зори" (св. 9. год. III.); али, место да критички прегледа саме преводе, он пише о годинама г. Кјудине!

Оно заиста о неким се Кјудиновим преводима врло ласкаво изразио Никола Томазео, и он га је храбрио, да своје преводе изда у засебну збирку; али ми се придржавамо оне латинске изреке, да „поп уа1е1; јигаге 111 уеЛа та^ћт"". Напослетку Томазео вели : „ оно, што сам ја видео од његових иревода", а који су то преводи, заиста би вредно било знати; али сигурно нису ни епски, ни из Његуша. Вратимо се Зарбаринију. — Остаје нам да још прегледамо ггесме: Јабука и Вјетар — Гадо иде Србин у војнике — Куд погледим, свудје тама, и Качићеву песму о заузећу Новога 30. септембра 1667. Ну, и ако мислимо, да треба водити озбиљна рачуна о свему ономе, итто се и како се преводи из наше књижевности на стране језике, опет. велимо, нема нужде, да и даље заморавамо читаоце детаљним прегледом и упоређивањем са оригиналом. Из онога, што довде изложисмо, читаоци су се могли добро уверити : како је Зарбарини превео наше народне песме, с тога ће довољно бити, да им само кажемо, да смо и ове остале песме упореднли са српским оригиналом и да оне нису нимало одмакле од ирвих. И поред свега овога, што видесмо, „Глас Црногорца" написа: „Превод је сваке похвале досгојан, одликује се течношћу, савршеном формом, љепотом језика и вјерношћу"?! — Заиста чудно, како су све ове речи прави контраст истини. Превод, не само да није никакве „похвале дост.ојан", него је за сваку осуду, а ту су осуду најпозванији да изреку српски оцењивачи. Сваки Србин треба да се радује, када чује, да је неко уложио труда, да преводи ма какав производ наше књижевности; па као што ће такав преводилац пожети сваку нашу захвалност, тако исто треба да буде осуђен сваки онај, који преводећи накарађује наше умне ироизводе, те их тако накарађене излаже руглу и подсмеху туђих народа! — Зарбарини, пишући о талијанским преводиоцима, замера Томазеу, што је српске народне песме иреводио у прози, те тако талијански читалац не може осетити нраву сласт појезије, читајући их. Кад је тако замерао најбољем преводиоцу, и човеку, који је био до одушевљења занет за нашим народним умотворинама у опште и који је написао Талијанцима много и много лепих страница о српском народу и његовој књижевности, чудно нам је, како је оњ могао овако слабе преводе пуштати у свет, па још преводити оне песме, које Талијанци већ имају у бољим преводима?! Ма са које стране узели ове Зарбаринијеве преводе, никако их не можемо похвалити. Стих је свуда тако незвучан и тежак, да нас наводи на мишљење, е је Зарбарини морао на прсте бројати сло-