Стражилово

в48

Он на то брзо скиде капу, па потече да им љуби руке. — Ја, онај, чук, да вам триба коњушар, па, онај, ка рекок, да пођем до у манастир, ка вељу мога би ја . . . . — А одакле си? — Ја? је ли? Из Буковице, из Зеленграда... — Ма ти си ришћанин? — Ја? је ли? Нисам, ни да бог, него сам из Зеленграда, а у Зеленграду нема ришћана, а нема ик ни у Медвиђој, нема ик у та два села, а све остало, знаш, све је по Буковици ришћанлук .... — Па би ти умија тимарити коње? пита Наћвар. — Ја? је ли? Бик, богме! ја . . . — А како те зову? пита гвардијан. — Мене је ли? Зову ме Брго . . . — Чеговић ? — Ирокаса! Брго Прокаса, знаш, из Зеленграда . . . — Не би нам фалило него још да оваке животиње узимљемо у службу! рече талијански фра Дувало. — А за што не? поврне опрхо Срдар. Шта нама смета, што је суклата! Оваки и јесу баш за службу добри. И Наћвар и гвардијан мишљаху као и Срдар. Докле они »пркелаху«, Буковичанин тако блесасто гледаше, да су се ђаци кидали од смијеха. — А, би ли смија, ка вељу, да простите ући у цркву, ка вељу, да ми се богу помолити? пита Брго, клањајући се незграпно. — Причекај, па ћеш! одговори гвардијан, па обрпу талијански: »видите, ово ми се до-

^МЖЖа обзорју сунце паде; мирно вече, -ј$?Ј№ношено на крилу прољетнога даха. долази кб вијест обећане среће након тешког дана; за задњи нут маха сиви галеб крилом, па се изнад мора губи у тишини тамиога простора. Кршна гора спава, на њу ноћ се свила, на небо је гора главу иаслонила иа почива тихо. Све около спава, у шуми звијерје, на ливади трава, али човјек не ће починка; у вину он игате за себе нотоњу милину; иа дудгеку меком почива тијело,

пада! Прва му је миса црква! Што ће рећи ирост, прави, непокварени сељак, каквима се губи траг!« Па онда опет заче нашки: — Дакле би ти умија тимарити коње? . . . Би, велиш! А имаш ли фамилије?.. . Немапг, велиш! Тим боље. А колико би најма искао за годину? — Ја? је ли? Ја, оче, да ми даш, опанке, и кошуљу да ми даш, и рану да ми дапт, а новца, ка вељу, колико ти видиш, колико замиритам. Но, молим ти се, да ме пуштиш у цркву. -— Е, ајде се помоли, ка прави кршћанин. Данас је свети Вране, па ћеш ручати, па ћемо те провати за николико дана Е, ајд! ајд! Фратри, и Бујас с њима. одоше на кафу, а ђачићи поведоше Брга у цркву. Он зину, чим пријеђе преко прага, пак се пружи колико је дуг и широк и пољуби плочу. ђаци се не могоше уздржати, да се гласно не смију. Брго се и не стави томе, но их пита, гдје је свети Вране. Они га поведоше пред главни олтар, гдје се превијао и бусао у груди, што је икад могао. Брго угоди фратрима. Еолико је био глуп, опет је доста вјешто радио око коња. Прозваше га Букар, ради велике му главе, и у очи га тако зваху, а он се ни мало не јеђаше. ђацима и слугама служаше за спрдњу. Кад су год могли, окупи се око њега, па комендијај. А најсмешније би, кад дозна, да се Шкоранца диже. Смијући се његову претјерану страху, сваки се по мало ослободи свога страха. За иста глупл,ега човјека није могао бог СТВОриТИ ! (Наставиће се,)

А али не мирује оно, што на чело црна судба пише. И кад с' лице смије, и кад љубац пада, ув'јек туга бдије, као мукла стража, која не ће санка, док нас не допрати до задњег растанка. 0 борбо, о муке! Шта је људско знање? Оно нам тумачи, шта је очајање. Ах ! кад мислим, кол'ко још ћу суза лити, нешто ми се ипак даје промислити: ево! свуд је суза; и у срећној души тајпи плач не може никад да с' осуши;