Стражилово

Б р . 41.

СТРАЖИЛОВО

649

и у ведрој ноћи, кад се небо смије, нод малим с' облаком сјајна зв'језда крије; у љубави и у пјесми и у пићу, свуд има Голготе умрломе жићу. Али за Голготом овим има нешто, пгго подлој свјетини јесте мозкда тешко, што ведром пјеснику ипак тешко није: за Голготом њему Истина се смије; Истина царује, гонећ земску таму, у ведрој намети, у ведроме храму. У Истини јесте чврста вјера моја; с ње налазим сласти, налазим покоја немирноме срцу. Кад допрем до врха

крвавог Голготе, видим, шта је сврха мојих дана; ондје само знам да могу опират се судби, опират се Богу; ондје парам густу копрену, што пада нред оч'ма, што крије сву поворку нада, и што тешком руком у човјечјој дупш мушку смјелост дави и устрајност гуши. Свуд, откле ми око проста поља иште, свуд око Голготе слободно ј' бојиште, свакоме — на лицу хоће посм'јех сјати, витешког ће борца сунце обасјати; ах! руши се судба, а небеса муче! На заставу своју пишем: Одметнуће! Јосип Берса.

ХАЊА.

ПРИНОВЕТКД X Е НРИ К А ШЕНКЈЕВИЋА С НОЉСКОГ ПРЕВКО РАЈКО.

X. Рутра дан у шест сати бејах на хумићима, ^где ме Селим већ очекиваше. Идући онамо "заверих се, да ћу бити миран. — Шта си ми хтео рећи? — запита Селим. — Хтео сам ти рећи, да знам све. Љубиш Хању, а она тебе. Селиме, учинио си недостојно себе, што си занлео у замке срце Хањино. То сам ти понајпре хтео рећи. Селим побледе, али се све узбурка у њему. Дојашио је уза ме тако, да су пам се коњи скоро паслањали један на другога, па онда запита: — За што? За што ? Није доста само у ветар рећи. — Прво и прво за то, што си ти мухамеданац, а она хришћанка: не можеш је узети за жену. — Променићу веру. — Отац ти не ће допустити. — 0, допустиће он! А на послетку . . . — На послетку има и других сметња Све да и промениш веру, ни ја, ни мој отац, не дамо ти Хање никада ни до века! Разумеш ли? Мирза се наже к мени из седла и одговори, ударајући гласом на сваку реч: — Не ћу вас ни питати! Разуми једном за свагда! Бејах још миран, јер глас о одласку Хањином оставих на послетку. — Не само да она не ће бити твоја — одговорим му хладно и с истим нагласком — него је не ћеш више ни видети. Знам, да си хтео шиљати писма, ал ти кажем, да ћу назити, и првом приликом даћу оцепити батине твоме гласоноши. Сам нам не ћеш више долазити. Забрањујем ти! — Видећемо! — одговори, тешко дишући од

гнева. — Дај да и ја једаред коју рекнем. Не владам се ја недостојно, него ти. Сад ми је све јасно. Ја сам те питао: љубиш ли је? Одговорио си: не! Хтедох се тргнути за времена, одбио си жртву. Ко је крив? ЈЈагао си, да је не љубиш. Од самољубља и себична поноса стидео си се признати, да је љубиш. Љубио си је у тами —■ ја на виделу. Љубио си је тајом — ја јавно. Ти си јој тровао живот — ја сам се старао, да је усрећим. Ко је крив? Био бих устукнуо. Бог зна, да бих устукнуо! Али сад је већ доцкан! Данас она мене љуби, и слушај, што ћу ти рећи: можете ми забранити, да долазим у вашу кућу, можете примати моја писма, ал вам се заклињем, да се Хање не ћу одрећи, да је не ћу заборавити, да ћу је вечно љубити, свуда наћи! Ја поступам искрено и поштено, али љубим, љубим више свега на свету и сав живим у томе и умрво бих без тога. Ја не желим уносити несреће у вашу кућу, али памти, да у мени сада има нешто тако, од чега и сам презам. Ја сам готов на свашта. 0, ако ви учините криво Хањи! . . . Све то изговори брзо, блед и стиснутих усница. Озбиљна љубав беше овладала том ватреном, источном природом и избијаше из ње као јара од пламена, али ја се не освртах на то и одговорим хладно, ледено, одлучно: — Нисам дошао амо, да ми се исповедаш. Претњи се смејем и још ти један пут кажем: Хања никад не ће бити твоја. — Слушај још! —■ рече Селим. — Како и колико љубим Хању, не ћу покушати, да кажем, јер ја не бих могао исказати, а ти разумети. Заклињем ти се ипак, да бих још, поред све моје љубави, нашао у души толико нлеменитих осећаја, да је се за