Стражилово

650

увек одречем. Хенриче, та ње се то тиче! Ти си био увек племенит. Слушај дакле, одреци се н>е, а после тражи од мене ако хоћеш и живот. Ево ти моје руке, Хенриче! Хање ради, Хање: сети се! И наже се мени раширених руку, али ја тргнух коња натраг. — Бригу о њој остави мени и моме оцу. Већ смо се за њу побринули. Част ми је, да ти јавим, да Хања иде сутра за границу и да је више не ћеш видети. А сад, збогом! — Аа! Кад је тако, онда ћемо видети! — Видећемо! Окренем коња и одјашем кући без обзира. Тужно беше у нашој кући за та два дана, што преостајаху до одласка Хањина. Госпођа д' Ив отишла са сестрицама одмах други дан после оног разговора с оцем. Остадосмо само ја, отац, поп Људевит и Хања. Знађаше већ јадница, да мора одлазити и тај јој глас беше као из ведра неба гром. Беше у очајању. Очевидно жељаше, да у мени потражи спаса и котву избављења, али ја сам то наслућивао, па гледах, да не останем с њом ни за часак на само. Познавах добро себе и знађах, да би сузама урадила код мене све, што хоће, и да јој не бих могао ништа одрећи. Клонио сам се и њезина погледа, јер не могох да издржим оне молбе за смиловање, која се огледаше у њему, кад год погледа мене или оца. Па онда, све кад бих и хтео, да се заузмем за њу код оца, знађах, да би било све заман; јер отац што један пут рекне, више не пориче. А уз то још и неки ме стид одбијао од Хање. Стидео сам се оне суровости ономадашње и читаве своје улоге, а пајзад и тога, што се нисам приближио њој, а ипак сам пратио из далека сваки њен корак. Но имађах је и рашта пратити. Знађах, да Мирза кружи, као птица грабљивица, и дан и ноћ око наше куће; одмах други дан после оног говора опазих, како Хања журно сакри листак исписане хартије: без сумње иисмо од њега или њему. Домишљах се и томе, да ће се можда њих двоје и видети, али ма како да сам стражарио и пазио у сутону на Селима, не могох га ипак укебати. Међу тим прохујаше два дана, као муња. Пред вече онога дана, кад ће Хања ићи на конак у Устжицу, оде отац у град на вашар, да купи коње, на поведе и Казимира, да их огледа, а ја и поп Људевит отпратићемо Хању. Приметио сам, што се већма приближаваше одређени час, Хању обузимаше све више неки чудан немир. Мењаше се у очима и дркташе по целом телу. Час по се стресе, као преплашена. На послетку зађе сунце, а зађе некако натмурено, за густе, тешке, жућкасте облаке, који прећаху тучом и буром.

Неколико пута се зачу на западној страни неба далека грмљавина, као врчање буре, која се приближује. Ваздух беше загушљив, запаран, препун електричности. Птице се скриваху под кровове, на дрвета, и само се ластавице устумараше немирно по ваздуху; лигаће престаде шуштати по дрвећу и обесило се као спурено: од мајурског дворишта допираше жалосна рика говеда, која се враћаху из поља. Неки туробан немир овлада целом природом. Поп Људевит даде позатварати прозоре. Хтедох пожурити у Устжицу, док се није бура провалила, за то се дигох да идем у стају и да заповедим, да се иде. Кад хтедох изићи из собе, диже се и Хања, али одмах седе. Погледах је. Час се зарумени, час побледи. „Чисто ми је загушљиво! Загушљиво!" повиче и, седнувши уз прозор, стаде се хладити марамом. Чудан њезин немир очевидно биваше све већи. „Могли би причекати," рече ми поп Људевит, „за по сата диће се бура." — „За по сата," одговорим, „бићемо под Устжицом, а на послетку, ко зна, није ли нам страх залудан," и отрчим у стају. Коњ за мене беше већ оседлан, ал с презањем се отезало, као обично. Прошло је по сата, док је кочијаш дојурио с колима пред ходник, а ја за њим на коњу. Бура само што се не спусти, али ја не хтедох дуже отезати. Изнесоше одмах Хањине сандуке, па их иривезаше за кола. Иоп Људевит чекаше већ на ходнику, у белом, платненом огртачу и с огромним, белим кишобраном. — Где је Хања? Је ли готова? — запитам га. — Готова је. Биће по сата, како је отишла у капелицу, да се помоли Богу. Одем и сам у капелицу; ал онде не нађох Хање. Из капелице пређем у трапезарију, из трапезарије у друпггвену дворану: Хање нема, па нема. — Хања! Хања! — станем викати. Нико се не одзива. То ме већ мало узнемири, па пођох у њену собу; мишљах, да није занемогла. У соби сеђаше стара Венгеровска, отирући сузе. — Је ли већ време — заиита — да се растанемо с госпођицом? — Где је госпоћица ? — запитам као на иглама. — Отишла је у башту. — Похитам и ја у башту. — Хања! Хања! Време је, да се иде! Тишина . . . -— Хања! Хања! Као у одговор зашумори немирио лишће под првим ћувом буре, паде неколико крупних капљица кише и опет настаде типгана. — „Шта је то?" запитах сам себе и осетих, да ми се диже коса на глави од ужаса.