Стражилово

674

СТРАЖИЛОВО

Б Р . 42.

Живахна свечана свирка уиаде сад чаровним гласима. Мал те не у исти мах полетише сви голубови из котарчица, неколико се тренутака залепршаше бојажљиво над светином на онда се упутише к западу. Наједаред грабљивида једна, која је дотле као тачка у плаветнилу небеском лебдила, муљевито хитро слети па зграби канџама првога голуба. Као да се руга, стаде са пленом својим ше 1 сгарити око агоре иа онда полети на југ према Дидиму. Гласи неодобравања, сажаљења, бриге захорише се са свију страна. — Два седобрада ијонисте уклонише се са свог места а Меланип одведе младе девојане доле на агору, где их је очекивала њихова својта. Ту је носред грдне свите стојао и архонт Харидим, који се сишао био са свог званичног почаспог седипгга у иропилеју дома свога, да из близа види Кидипу, која је била сав понос очинског му срца. Са чудним смешењем дочека девојану. ,,'Гвој је то голуб био," рече отежући. 11ије могао човек пресудити, да ли су те речи значиле нрекор или тугу, или је Харидим желио, да стпар узме олако, као човек, који је узвишен над предрасудама светине. ,Харидим одиста није баш бог зна како веровао у значај лета голубљег, али је знао, да народ у то верује. Помисао, да ће његову Кидипу сматрати некако као виновницу несреће, коју ће ијонисте прорећи ио неудаћи уграбљеног голуба, немило га је дирнула те се тако колебао међу свакојаким опрекама, које је, као искусан светски човек гледао да замаже равнодушном учтивошћу. „ Мој голуб?" одврати Кидипа. „Ја сам ту била као заступница општине. Ако се богиња љути, то је заслужио Милит и пресветли савет ..." Сад ступи старији од двојице ијониета међу Два ПРИЛОШЦИ д,, Трилогија. III. Јаноги, краљ угарски, честита Мехмед-бегу Јахија чатиИу, госиодару сраске земље. (Наставак.) Потражи, драги читаоче, „Угарску новест" од Феслера-Клајна и у свесци III. те иовести потражи страну 486. и прочитај примедбу или боље ноту јер због „примедбе" видим да се опет хоће да обнови рат између наших филолога и љубитеља филолошких зађевица, у који се ја нећу да плећем коју ћеш наћи на тој страни, и кад прочиташ ту ноту Ернста Клајна, који је прерадио Феслерову повест Угарске, одмах ћеш се разведрити. У тој ноти

средња стуба. Друг његов стојао је у страии уз Меланипа, коме је на глави била тијара. Жагор се утиша. „Милићани!" поче ијониста јасним гласом, „будућност не лежи пред нама тако јасно и ведро, као ево већ од више година. Што сте баш сада доживили, значи неочекиване борбе и тешке невоље, које можемо само тако отклонити, ако сваки грађаиин верно истраје онде, камо га је поставила воља бесмртних богова, ако сваки узврши своју дужНост, ако се бојажљивије но икада будете клонили греха, омразе, насиља те не будете газили и вређали опо, што сте се заветовали и на што сте се заклели. Никакво зло дело нека од сад не обесвести земљиште града Милита: онда ће и овога пута без штете проћи тај крагуј, што нам нрети миру!" „Нека нам Афродита даде своју милосг!" захори се са хиљаду гласова кроз редове народа. „Е па тако иривидна та неудаћа има своју добру страну!" обрне се Харидим својој ћерци. „Поновљено ободрење на врлину није сувише скупо плаћено- ни са нешто сиољашњег немира и омраЉ. Хајдемо сада, Кидипа! Сваки је час гужва несноснија: људи су моји једва у стању, да нас гатите од лактова светине." Одиста се све већма гурала светина са свију страна. Сви су чудећи се, испитујући стали гледати у лице младој девојани, која је збуњено оборила очи. Из вреве се разабирали полујасни гласови, за Харидима загонетке, но за Кидипу разумљиви нишани на догађај у сикосу храма Афродитина. Као мађијом неком распрострео се по свој светини глас о смелом делу вајара из Миласе те се у све то већем узбуђењу стале већ причати најразличније појединости о наканама ћерке и пресветлог оца, пре но гато је Хариднм и у сну само слутио, гата се збило. (Наставиће се.) И. РУВАРЦА. или опасци каже Клајн од прилике ово : „Иштванфи подробно описује (XIII. 210.—216.) несретни исход Кацијанеровог похода од г. 1537.; но опис тај очевидно је нетачан и неиснраван, и у опште се мора рећи, да цео тај ратни поход јога ни данас (г. 1874.) није као што треба повеснички осветљен и јасно представљен, нити је време тога похода и завргане катастрофе тачно одређено. Расуло и уништење краљеве војске није се могло збити ирвога децембра, као што се обично узима, пошто је краљ Фердинанд већ 19. октобра, — као што се види из писма његовога од тога дана Бернхарду Клесу, кнезу-бискупу тријентском — знао, да му је војска у Славонији