Стражилово

680

СТРАЖИЛОВО

Б р . 42.

В. Врчевића). Али у свима осталим крајевима српскога народа чује се евфонско или епентеско л између лабијалних сугласних и ј. Ја мислим, да би коректније правило овако гласило: између лабијалпих сугласних и ј умеће се евфонско или епетенско л, а не „ј 80 тхјепја па 4.) У Кјеетки ћгуа^ако^а Ш вгрвко^а јеиЈка долази реч §а1ЈЈ1са ; код које се навађају примери. Тај дакле облик галијица служи у Вјесшкп као савршен облик, ма да се помиње, да стоји у Вукову речнику галијца. Питање је овде, који је облик бољи и да ли се говоре оба у народу. Истина наводе се примери, у којима долази облик галијица, али ја мислим, да се није требао облик галијица. узети за главно, под којим се расправља и примери наводе. Ја мислим, да се галијица нигде не говори, него галица, као што је и у Вукову речнику забележено, само што је код Вука забележено галијца по уобичајеном писању са ј. Вуково галијца једнако је галица. Ја сам у својој књизи „0 српском језику" на стр. 66. писао и доказивао, да треба писати Карађорђин, Илин, Марин, а не Карађорђијн, Илијн, Маријн. Па из истих разлога, које сам тамо споменуо, да ваља писати Илин, Марин, ваља дакле писати и галица место галијца, хеисица место теасијца, Лелица место Иелијца. Дакле Вуково галијца ништа друго није него наша галица. Вук дакле није нрибележио, да се где год говори галијица, он зна само, да се говори галијца--галица. Па и ја мислим, да се не говори галијица него галица. У свима оваким речима контрахује се ији у и, као тјрипца, тестица, Идлпца, Луирпца, Лурдпца, хартпца, чивпца, кутпца, бургпца, ракпца. Тако се те речи са контрахованим п изговарају. А да се два и контраховало у једно и, показује нам јасно акценат дуг, који је на п. Мени није познато, да се где год ове речи изговарају неконтраховано, као: туриијица, тестијица, Лелијица, Луиријица, Лурдијица. Ја мислим, да се ове речи нигде овако неконтраховано не изговарају. Па кад се ове речи не изговарају неконтраховано, онда се и галица не изговара

ховано галијица. Вук је дакле добро забележио галијца= -галица. А кад се не изговара галијица, онда није тако требала та реч ни ући у академијски речник као главно, под којом се расправља и наводе примери. На послетку морамо споменути, да има овакових речи, код којих се оно ији не контрахује, а то су речи, које у ији на првом и имају акценат н. пр. змпјица'.*) 5) У Кјесшки ћгуа1вко§а Ш вгрзко^а јегтка долази реч дтпамј, узета из ГПулекова речника. Из овога речника много је што шта неноуздано унето у академијски речник, као што ћу ја доцније показати. Тако је и ова реч гимназиј рђаво посрбљена, јер наставка иј уз супстантива нема данас. у сриском језику. Истина Хрвати дшшазшш зову гимназиј, али то су књижевници дали облик тој речи. Лепше је обличје добила та реч код Срба. Срби зову ^иппазшт гимназија. Наставка иј, којим постају супстантива, нема данас у српском језику и он се замењује наставком ије или ија. Речи с наставком ијб више нема у сриском језику, као што су ове у старом словенском језику: ургкнн, нроддккунн, гко^днн, мрлкни, жривнн, нетни, Грнгорнн, Георгнн, Днмнтрнн. Све ове речи добијају или наставак ије или ија. Где које имају и један и други н. пр. ВиЛентије и ВиЛентија, Танасије и- Танасија. Гечи старе словенске с наставком чии у српском имају само наставак џија: хвалџија., рачунџија, саиунџија. Мени несу познате оваке речи да имају у српском језику наставак иј, осим јуниј и јулиј, па и те речи наши књижевници данас пишу јун, јул, осећајући инстиктивно, да је наставак иј у српском језику изумрво. Дакле ми кажемо место чрхвии црв, место жрћбии ждреб, место мравии мрав, место Григории Тригорије, па онда кажемо ВиИентије и ВиЛентија, Тимотије и Тимотија, а супстантива с наставком \и.ј није ми познато да има у нашем језику. За то је само добро обличје гимназија.'

I- *) Вид. „Основе" од Ђ. Даничића, стр. 317.

^БттШШкшШУ

УЗ НАШУ ОЛИКУ, Не варамо се канда, кад тврдимо, да дружина ерпеког народног поаоришта не дође међу нас и не оде од нас а да пе ирикаже Сиглигетијева „ Цигапипа " у преводу Ј. М. Шимића. И никад тај „Циганин" да дотуа-си, свагда он у српској публици налази захвалних гледалаца. Што је то тако, заслуга је познатога нашег уметника Андрије Лукнћа, који свог „Живка" даје екроз и скроз промишљено, оригинално и вешто до најмање ситнице. Ми данас лик његов приказујемо у тој улози и том нриликом изјављујемо искрену своју жељу, да би ваљани наш уметник још дуго и јјного као реван и одличан члан народне позоришне дружине и својим_ „Циганином" а и осталим створовима свога труда и мара забављао српеку иублику и лепа јој уживања прибављао. У то име нека га Бог подржи здрава и чила!

КЊИЖЕБНЕ БЕЛЕШКЕ, ПроФесори др. ђорђе Дера и Благоје Бранчик, писци Мађа,рско-срлског речника, који је требао бити готов у току ове јесени, јављају, да ће тај речник, са неких невидовних сметња у штампању, које су сада са свим отклоњене, изићи иешто касније, најдаље до наше нове године. Јављајући то својим уписницима, продужују уједно рок уписивању на свој речник до краја ове године по досадашњу му цену т. ј. 3 ф. 50 н. у готову новцу. Доцније ће речник бити много скупљи. — Вредни преводилац српских приповедака на немачки. Јоваи Величковик превео је и штампао до сад три слике из народног живота српског од //. Адамова, и то: „Опет је био данас и у 294. бр. „А^г. 2еИдт# и -а 1887., као што смо саопштили у 19. бр. нашег листа од г. 1887. на стр. 304.; ,,Преко ноћ" у 43. бр.; и „ Сиромах Јоле " у 117. бр. Прашке „Ро1Ш.к"-е о.г.

САДРЖАЈ: Прехвала. Спев Андре Гавриловића. — Афродита. (Наставак.) — Прилошци И. Руварца. д) Трилогија. III. Јанош, краљ угарски, честита Мехмед-бегу Јахијапашићу, господару српске земље. (Наставак.) — Бранич народне традиције. Написао Синиша. — Бранич српскога језика.—Ковчежић. Уз нашу слику. (Андрија Л/укић у улози Циганина.) — Књижевне белешке. СРПСКА П1ТАМПАРИЈА ДРА СВЕТОЗАРА МИЛЕТИЋА У Н. САДУ.