Стражилово

672

„Шта је V" упиташе обе другарице. Кидипа се сва зажарила у лицу. „На јабуци има нешто написано." „Написано ?" „Тако ми свију бесмртних богова, ја то не разумем. Ијола, зар ти ниси видила, ко је бацио јабуку амо ?" „Нисам," одврати другарица. „Па де прочитај! Можда ће нам баш то, што је ту написано, разрешити загонетку." „Баш напротив ! То је тек права загопетка. Боље да и не говоримо више о томе!" Хтеде да скрије јабуку у недра. „Шта?" рече Ијола. „Од нас, твојих другарида, хоћеш у светилишту Афродитину да прикријеш тајну неку? А ко ти каже, да је јабука била теби намењена? Мислиш ли ти, да је то синак Пријамов дао иајлепшој знамење свога обожавања ? Де, слатка Кидииа! Немој нас мучити! Ти видиш, ггогибосмо од радозналости!" То, што је Ијола нишанила с Паридом, учинило је своје, јер се Кидипа ничег није тако жацала, као тога, да изгледа сујетна. „Ти се вараш, Ијола," рече, поруменивши опет. „Меии се само та ствар чини и сувише незнатна... Али ако желите, ја ћу прочитати. Има само неколико речи а баш су будаласте." Извади јабуку па стане читати: „Ја, Кидипа, ћерка Харидимова, кунем се бесамртном Афродитом : Аконтије, вајар из Миласе, биће ми мили војно мој." Нокуша да се насмеши али за чудо: мирна господственост, које је иначе било у њену смешењу, сад јој није ношла за руком. Можда је слутила, да ту има нечега више, но што би била пуста игра, ма да није умела да погоди намеру онога, који је то написао на јабуку. „Кидипа," узрази Ијола, „шта учини?" Зарневидиш, да је то замка? Мој ми је отац приповедио, да се, тако нешто збило у Дијанину храму на Дилу, па да је и онда важила заклетва. Ти си се заклела, Кидипа, јер ма што да сађе с твојих усана, кад у светилишту овом назовеш име богињино, то се не може порећи." „Ијола? Шта ти то говориш?" на то ће Кидипа па устане са столице. „Истину! Ти си се заклела, Кидипа!" У тај се мах отворе врата са стране. Аконтије, који је све то сав радостан слушао, створи се посред девојана. „Ти си се заклела, Кидина!" понови свечано. „Ако богиња још награђује и казни људе, одређу-

јући им судбу, онда си ти моја; а ако погазиш реч. пропашћемо сви." „Шта је то? Мушки гласи међу избраницама ?" зачује се сад са великих средњих врата. Меланип, са свештеничком врпцом око чела, уђе мирно, озбиљио и достојанствено. Поглед, којим је погледао младића, као да је понављао, што је свештеник младоме уметнику разлозкио био у часима озбиљна претресања. Овде у светилишту делао је Мелаиип као интерпрет велике оне масе, која је по свом начину схваћала службу богињи — а пред тим је народом дело Аконтијево било кажњиво. „Но чим се" — тако је говорио неми поглед •— „уклони званично достојанство те се одели привидно од збиље, онда сам ја опет, што сам и био — нрави и истинити слуга небеске Афродите, па онда мало ценим облик према језгри и битности, него у мојим очима једно једино човекољубиво дело више вреди него сав сјај ових светковина." Меланип се обрне Ијоли па затражи обавештаја о томе, што се десило. Девојче му стане причати. За једаи мах Меланип као да је размишљао, но за тим рече Аконтију: „Ти си постигао, за чим си тежио. Кидипа пе може и не сме погазити свога завета. Ни сам њеи отац, иресветли архонт, не ће се усудити, да тако увреди богињу и с њом иобожни народ Милитски. Последице пак твога тријумфа, ма како теби изгледале ситие према оном, што си задобио, нримићеш на себе: јер је закон свет као воља божанства. Одлази сад, Аконтије! Ја сам ти био одан те ћу промислити, шта ми ваља чинити, да ублажим гнев високога савета: По моме мишљењу ниједан грех није тако опростив, као грех, који у своју извииу сме да се позове на страсну милошту; а да је ти милујеш, да ти тежиш само за њом самом, а не за ћерком најмоћнијега међу грађанима и наследницом толико милијона, за то ми јемчи чистота твоје душе, коју сам познао па је ценим, и бојажљивост, која чак и победиоца обележава." „Одиста, тако је!" кликне Аконтије, метнувши десну руку на срце. „Тебе, само тебе, Кидипа, љубио бих, па ма ти била и најнезнатнија међу робињама! Благо твога оца и сјај имена твога не тражим! Само тебе, твоје небеско лице и срце твоје, које ће ме љубити, ако ми богиња узбуде милостива!" Те је речи изговорио гласом најврелије страети те нису промашиле дејства свог. Уз то је дошло још и то, што је цела ситуација била тако особена. Једном речи, потајна, пола још несвесна оданост, коју је Кидипа осећала према лепом младићу, разбукти