Стражилово

694

Б Р. 43.

се Ј '.сК очима даје брзо открити. Ипак је бивало, да су бибер правили Од брашна, гуме и т. д., па та зрна мешали са правим зрнима. Кад се таква вегатачка зрна потопе у воду, онда се она обично брзо раснадну, а и по кусу се даје одмах познати, да нису бибер. Али много вигае него у зрну продаје се бибер утуцан. 'Гу су широм отворена врата преварама. Већ Ђока ИоиовиИ пигае у свом делу „Познаван'1; робе" (Београд 1852.), да „у утуцан црни бибер мећу варалице окорела и утуцана леба, а безобразници прагаине." И данас има још пуно таквих .„варалица" и „безобразника." Писац је пролетос имао да испита бибер, пгго се продаје по трговинама у Сомбору. Од седам испитаних врста беше само једна чиста роба. Остале беху мегаане са страним стварима нарочито све са брашном. У бибер мегаају свакојако брагано, житно, ражно, јечмено, од елде, па и од жира. Много се меће у

бибер и утуцан хлеб. У јужној Француској врло је честа превара са утуцаним коштицама од маслине. Јога мегаају бибер са мекињама од бадема, које заостану после цеђења бадемовог уља, даље са кором од дрва, па и са самим трињем од дрва. Налазили су са бибером помегаане и минералне материје као гато је прагаина, песак, гипс и т. д. Не може се рећи, да су страна тела, која се обично мегаају са бибером, гакодљива за здравље. Ти додатци ублажују баш напротив љутину бибера, те би се то мегаање могло у неку руку назвати корисним. Али пошто трговци немају иначе обичај, да се много старају за здравље својих муштерија, то закон не захтева од њих ту пажњу ни код бибера, него сматра свако мегаање са страним телима као иревару, која подлежи казни. А да се такве преваре открију, за то има данас наука доста средстава на руци.

БРАНИЧ СРПСКОГА ЈЕЗИКА. ОД ЈОВАНА ЖИВАНОВИЋА.

1.) Читао сам №агос1пе рјевте МићатесЈо^аса и Вовт 1 Негсе^оушг, ваћгао Ков1;а Ногтапп. 1'гуа кпЈ1§а. багајеуо. 2ета1јака вШпрапја 1888., ачитао сам па њих преогатру критику од проф. др. Л. Марјановића. Мени се те песме не чине тако лопге као што их је изнео у својој критици г. Марјановић. Ја не ћу овде да браним г. Хермана, али морам казати, да је многа замерка г. Марјановића неоправдаиа. Тако г. Марјановић замера, што није г. Херман оне силпе турске речи заменио српским. Овака се замерка мора осудити. Г. Херман је погрешио, што је неке песме из западнога говора нренео па јужни. Ово он сам каже и то му се мора замерити. Што се језика тиче — колико сам ја кадар расудити ја бих рекао, да није г. Херман ништа мењао. Тако нема право г. Марјановић кад вели: „неверојатно да се инструментал кретања слаже са сваким глаголом, тако н. пр. Када бидеш пољем Стамболскијем." Ја се чудим г. Марјановићу, који је толико читао народне песме, да му није познат оваки инструментал уз глагол, који показује бивање. У Вуковим народним песмама има такових примера доста, где је мицање замењено бивањем н. п. Кад су били пољем широкијем, Кад бјеше гором зеленом (види Синт. Даничића.) Ја држим дакле, да г. Херман није нигде језика мењао, али има нешто по мом мигаљењу, што је иоправљао, а то је не само да је западни говор пренео на јужни, него је и овај јужни говор удесио да је свугде једнак како у Босни тако и у Херце-

говини, да изгледа као југозападни говор, који је_ Вук и Даничић изабрао за књижеван језик. Г. Херман је дакле удешавао дијалекат на калуп књижевнога дијалекта српскога. Бошњаци изговарају дј и тј као дј и тј , али у где којим речима сливају дј и тј у ђ и /?. То несам приметио да долази у песмама г. Хермана. У овим песмама долази увек дј и тј. У Херцеговини опет ретко дј и тј остаје несливено у 1) и Л. Тако и сам др. Краус у „Смајилагић Мехи" вели: Цј ае вас1 кб А-ј , иа<1 ко </ј 1и§'оуага. Тако у 8таПа§1с Ме1п имамо на^ерати: Га пасегаћ копја с!о косГја, и т. д. А г. Херман је све ово на један калуп извео, за то бих рекао, да његове песме несу верно преписане, гато се дијалекта тиче, а то је велика погрешка. Срамота је заиста, да још не знамо људски, како се у ком крају сриском говори. Ако и где то треба да знамо из верно сакупљених и прибележених народних умотворина. Ко се мозке у оваком каосу наћи? Др. Краус бележио је друкчије, а Херман друкчије, а чујте опет, како вели г. М. С. Милојевић да говоре Срби Мухамедовци по варошима у нахији сарајевској, зворничкој и тузланској. Ја ћу од чуда навести једну песму такву из његове збирке из књиге треће: Нук и Мара. Два се града напорједу граде, Једно Јајце и друго Језерн,е. Јајце гради Вуке Јајкангше, А језерце језеркиња Мара. Порукује Јајкапине Вуке: „Ја бога ти језеркињо Маро!