Стражилово

N 682

СТРАЖИЛОВО

В р . 43.

јешнога сира. То је свакоме храна до мрака. Млниар и ковач готовљаху себи ужину на по се. Вечера им опет бјеше заједничка, а Балеган би с југра одредио и дао што треба, обично слаиине са киселим купусом, а уз пости боба, граха и зелени, кад је има. Вечеру су готовили на поређе, докле не дође Букар, а откад он дође, поче замијењивати свакога у свачем: просто постаде измећар све манастирске чељади. Млађи коњушар, неки Шкељо из Лећевице, докле Стипан бјеше у манастиру, био је прости чистибаша, а сад ие хоћаше пи она четири седланика да прочеше, но је Букар тимарио и њих и оно шест товарнијех коња; па је згртао и износио ђубре; метао им; решетао зоб. Једино што би се Шкељо удостојао да му помогне повести коње на појиште: а, као што смо видјели, Бакоња је већ с почетка радо помогао Стииану у томе, те Шкељо бјеше сувишан. Чим би Букар сврпшо јутром свој тешки иосао у коњушпици, спопао би га или Бобан, или Тртак, просто ко га нрије уграби. Хајде сад да вуче мјехове у вигњу, да удара великијем маљем, или да растовара и на плећима носи вреће угља, што би возом дошле; иа онда у млину да засипље у кошеве, да купи брашно; да у сред зиме гази у воду, ако се што закачило међу кашике, ако је уставу вода нонијела, или се јажа затрпала. Кад бијаше помлиоца и поковаоца исиреко воде, Букар се некога јада помагао; дали би људи, ко лулу дувана, ко мало мрса, или по који новчић дали би поштогод људи и ако су се на сав мах ругали глупоме Буковичапину. Али кад Крка нарасте, нема пристуиа прековођанима, те му ред бјеше работати без зачина. Бобан је запињао ЈЈршке сваке вечери, те нријед митио чобане, да му их иред зору ваде, асадје то Букар чинио; ако изнесе који мренић, допао би га један или два, али пастрве не окуси никада. А Бобан је брао лијен новац од фратара за рибу! А кад Букара не требаху ни млинар ни ковач, онда га одиста требаху возари, вуче за ланцану тешки сплав, у коме они сједијаху, смијући се и пушећи. Па га требоваху свакога часа Балеган и ђаци, па у вече и чобани. А што је за чудо, колико су му сви досађивали и брецали, он се никад не намрди, нити рече: не ћу! не могу! Но је био ирезадовољан и у оно мало тренутака, кад би га пустили да предупш, »пио« је из своје луле. »Камо те, Букару!« »Ја? је ли ? Ево ме, ја!

Пушти ме, вире ти, да испијем по луле!« одговарао је обично. У полак вечере дошао би опет Балеган да подијели свакоме по чашу половника, Бобану и Твртку по више. ћаше понекад и који од фратара, понајчешће Срдарипа, доћи с њим, да види, нема ли какве нотрице, или штете у стоци. Иза тога, у повратку, Балегап би закључао врата на мапастиру и кључ нредао гвардијану. Тако је било свакога, осим једнога дана у години —- о чему ћемо доцније. Једне вечери, у јеку зиме, засијала мјесечина кроз омеч, би рекао: ирољетна је ноћ! Духовници, више из обичаја но што им бјеше потреба, попосједили мало у старој мађупници, пак се разиђоше. ђачићи узели међу се Бакоњу, пак, све идући за фратрима, нешто му шапћу, размахују рукама, крсте се. Он се као нешто шчиња; као хоће ли, не ће ли пристати на нешто. Најзад Лис набури уста пут њега, као из презрења, а на то му Бакоња иружи хитро руку, иак се тако исто нагло рукова и са Мачком и са Бујасом, пак иретече стрица, да му отвори ћелију, која је најближа мађунници. — Таа-ко! Уф! Ватрица ме разгријала, па ћу с миста заснати, ка' заклан. Добра ноћ! Добра ноћ свима! вели фра-Брне. — Добра ноћ! Добра ноћ! здраве се сви. Седмера врата зашкрипјеше, пак мандели изиутра зазвечаше, пак до мало наста тишина. Кад мјесец доприје, гдје је мјесто сунцу у ручена доба, новирје крајчићем свога котура иза црквенога крова, те се свјетлост разли по авлији. У тај исти мах Лис отшкрину врата своје ћелије, па иогледа нут мјесеца, пак на врх прста изађе на тријем, држећи обућу у руци. Пак измиље Мачак, и он бос, и махну руком Лису и ггође к њему. Нијесу се ова двојица још ни састали, ето ти Бујаса — Бештија ! Кушмељ од Кушмеља ! Ако не изађе, страх ме да нас не просочи! вели љутито Лис. — То није кадар! . . . То није кадар! . . . шапће Мачак. Причекајмо га још мало, исго је рапо! . . . — Ајдемо прид Паћвареву камару, па ћу се ја н пакашљати у нике, ако устриба! рече Бујас. И сва тројица, држећи обуће у рукама, ирођоше, као какве утваре, тријем унаоколо. Чекали су комад, али у неке шкргну ман-