Стражилово

Б р . 48.

дал, врата се наелак отворише и Бакоња се промоли, блијед и сав дрхти. — Не бој се! . . . Не буди сметен! . . . Та, шта! Но излази! . . . Та знаш, да га ни лубарде не би пробудиле у првоме сну! — соколе га другови. — Ајме мепи! . . . Ајме ти је. меника! шапти Бакоња, али пође за њима низа стеиенице У авлију. Бујас и Мачак отрчаше пред подрум, гдје бијаху полошке прислоњене дрвене љестве, које опи понијеше и исправише уза зид од гробља, што за десетак лаката везује цркву за кујину. Лис шћеде најпрви да се попне, али га устави Бујас. — Јеси ли при себи? А ди је оно! . . . зпаш ? . . . пак нагну шаком пут уста, да га подсјети на пиће. На то Лис откаса сам к подруму, а Бујас истрча као веверица уза љестве, пак узјаха на зид и стаде се обувати. За њим се пропе Мачак, пак Бакоња, те сва три јашући на зиду чекаху ЈЈиса, који се теже успентра, јер ношаше нешто о рамену објешено. Сад она два прва истегоше љестве, пак их преметнуше на другу страну и наслонише на повисок гроб, који је био одмах под зидом. Одиста гроб покојног фра-Фелицијана Фелицијановића, на који је морао попети се и Шкоранца, кад се оно јавио Балегану. ђаци се, чисто нехотице, зауставише, гледајући неколико редова бијелијех гробова, освијетљених месечином, па онда једанак саставише погледе на најновији и нај' бјељи гроб, што је завршивао трећи ред. — Јадни мој, добри Иноценцо! рече Лис, прекрстивши се. Бог да те ирости, и ти си више од једном овуда слазио! . . . Изрецимо барем по једну здраву Марију за његов покој! рече он, пак брзо сађе у гробље. Другови му, шапћући молитву, стигоше га, па положише љестве врх Фелицијана, пак у трк изађоше из гробља, на коме врата бјеху увијек притворена. — Сад ода'нимо најприје! рече Лис, кад бијаху иа тратини према новој мађупници! А ти, Бакоња, у памет се! Ми, јево овако, чинимо има четри године, кад год Крка нарасте, те нема ни у млину, ни у вигњу, приковођана... Кад смо оно најприје . . . знам да је било оне зиме, кад је Стипан доша' . . . — Вридни наш Стипан! прекиде га Бујас и уздахну... Онај Срдарипа! Онај Срдарина!... — Остави сад јадиковање ! — настави Лис.

683

Дакле, разумиш ли, Бакоња, јево је пета година, да ми тамо иђемо на сило! (Показа му руком пут нове мађупнице, откуда се чула велика граја). Нико то од фратара није наслутија, нити може, а слуге нас не смију одати, јер им није у интересу. Дакле, унаметсе!... Не велим, да би ти мога' изневерити нас, али ка' бојим се да Срдар како не нањуши иа да те не искуша. Ти знаш, какав је он . . . — Не ће мене, крижа ми! иоче Бакоња.. — Ма, јопет, још једну рич . . . — Ајде прођи се предикања! прекиде Мачак, па крену пут мађупнице. Шта да га ту катекиасаш, кад сам зна да би га наћвар отира, да дозна! Бујас удари петом у врата. Неко изнутра отвори врата, а од силне свјетлости заблијештише ђацима очи. — Добро сте дошли! вичу им изнутра. Улазите! Сидајте! — Баш сте добро дошли, посли толико вримена, а још с образом ! рече Бобан, који искочи на сусрет и скиде капу. — Реко' ли ја, да ће они доћи с образом, а? Видите ли!? настави Бобан, нримивши од Лиса бурачу вина. Па и Јерковић, соко од сокола! Први пут к намикаре на посило. а Јерковићу? Ама баш липо, ама баш добро! Дакле садак ти замињујеш Чимавицу? Ама је замина баш добра ! Добро дошли! Сидајте !.. . Њих четири сједоше на коломат, између Тртка и Бобана. Остали: Шкељо, Дундак, Бељан, чобани, говедар, посадили се један до другога, сви на коломату, а од силне јаре заклањаху лице рукама. Наложили бреме клада. А што и не би? Дрвљаник сложен од наслопа до вигња, а дрва се не купују, него се иосијеку у Лећевици, у маиасгирском гају, између Госпојина. — Па како људи? Како се живи, а? пита Лис. — Вире ми, није лоше, а јето, ако бог иодржи, с вама добро! одазва се Шкељо, намигујући другу до себе. — Баш добро, и липо, и братски, и како баш триба! Поче сладити лукави Тртак. Мп смо сви слуге светога Вране. Опо, да речемо, нисмо сви једнаци, јер ни прсти на руци иису једнаци; нико је мисник, нико дијак, нико, борме, измећар; али, јопет, сви смо један другоме потрибни. Је ли тако, браћо? — Тако је, тако! заграјате сви. — Е, па у то име да сте ми здрави!' на-

СТРАЖИЛОВО