Стражилово

684

СТРАЖИЛОВО

Б р . 41

стави Тртак, примивши бурачу од Бобана, који у тај час предуши. За здравље ови' вридни' дијака и њиове липе младости. Бог им дај, да доживе оио, за чим иђу! Слуге поустајаше и скидоше капе. —■ А у овој прилици триба се сититијош двају њиови' другова, од који' је један у животу, а други је у божјем двору! Дакленка, прид душу и за покој покојна вра-ЈГоврића! —■ Амен! занојаше сви у глас. — А за здравље Чимавице, ди год бија! — Живијааа! Почеше се обређивати. — Валај нам је јадни Шкоранца од вајде и мртав! рече један чобанин Лису. Промисли, господине дијаче, откад је њега бог узеја, па се јето ирочуло, да се диже, не сми ти отада вражи приковођанин амокарце у крађу! Сви можемо спавати без бриге. — Ка онај, кога је бог благословија и жива и мртва! дода други. Сад се заврже разговор о свачем, а највише о ирошлим сијелима. Сви се с љубављу сјећаху Стинана и његове шале, које почеше повиједати. — Ма ди вам је Букар? запита Бујас. Ја га залуду тражим очима? — Јено га тамо у запећку. Он је заспа, има и дви уре. Ану, ану, прикините говор, па ће те чути, како рче! вели Шкељо. Ућуташе. Заиста ркаше, како не би тројица, да саставе заједно. — Па да га зовнете! рече Лис. Говедар га гурну ногом. — Дижи се! -— Је ли ја? пита Букар

— Ти, магарчино, а да ко је други у твојој кожи? Диг' се, де, одма, зову те дијаци. Грго се примаче к огњишту, гарав, пепељав и сваке боје, а још разбарушене косе и расиас. ђаке спопаде смијех. — Дајте му одма да наздрави! заповједи Лис. Букар изрече нешто сметено, на нагну бурачом. — Пиј, пиј, колико год мош! виче му Лис, весео, пгго ће га опјанити. Након двадесет гутл>аја, Букар предуши, ваљајући својим крупним очима. — Још! још! вичу ђаци, и ако то не бјеше мило осталијема. — Грго опет нагну: кљука! кљука! докле се наду као тенац, пак сједе па сред пода и поче пунити лулу. Сад га сви облијеколише, задијевајући га на стотину начина. А он брбља нешто, брбља, докле му поче заиињати језик. У неке рећи ће му Бобан: — Ајде, Грго, обађи наслон и шталу, јер је ред да ники од нас то чини, ако 11 е и сваке дви уре, а ти си најмлађи по служби! Ајде! — Јел' ја, јел! ? тепа Букар. Све ћ' те пслушати, а-ма-ма све, све при . . и . . ко дан, али с'д, иа 'ву уру, ја, а-ја! . . . — А за што не сад? — А-ја-јак! Да мене Шк . . шко-ран-ранца . . . ву . . . у . . . у. — Пак одгмиза опет у запећак, гдје онај час захрка. — Страшљив је ка' коза! — Ма ћемо му оправити једне ноћи! намигну Бујас на поласку. ђаци истим редом и начипом вратише се у МШгШСТИр. (Наставиће се.)

УСШШЕНЕ НА ЛУЛИЈАНУ АРСЕНИЈЕВИЋЕВУ.

(РОЂ. 6. ФЕБР. 1868. I 2.

I. Младост.

Хај, јесте ли вид'ли зору како плави ? Јесге л' вид'ли росу на зелеиој трави? Јесге л' вид'ли цветак у пупољку своме? Или светлост дивну каму бисерноме? Јесте л' вид'ли тицу, кад рашири крила ? Е, таква је, таква Јулијана била! Лепа, млада, бајна, врлина је краси! Расплела је меке и свионе власи

СЕПТ. 1888.) Иа весело гледа у звездице мале. Па весело гледа на жуборие вале, Па весело гледа, како зора руди, А песмица мила отме се из груди! Певала је млада, к'о славуј у лугу, Певала је радост, певала и тугу, А глас јој је био тако нежан, мио, К'о ситан је талас тихо роморио: „Ох, да сретних дана, да живота цветна! „Оче, мајко, сејо, ја сам тако сретна!"