Стражилово

Б р . 43,

СТРАЖИЛОВО

689

— А сведоциУ — Вез сведока. Ја верујем њему, а ои мени. Шта ће нам сведоци, оче? И опет му се обесих о врат, јер беше време да идем. Одмакнувши за једну дуж, осврнух се: отац стајаше још па мосту и благосиљаше ме из далека светим крстом, Први зраци сунца падоше на високи му стас, па га опточише као неким светлим кругом. И тако у светлости, подигнутих руку, дође ми тај седи ветеран, као стари орао, који благосиља из далека своје тиче, шиљући га крилата небу под облаке у живот, који му и самом некад најмилији беше. Ах! срце ми тада беше тако гракнуло, толико беше у мене поуздања, вере и жара, чини ми се, кад би не један, пего десет Селима чекало ме код Вахове колебе, сву бих десеторицу одмах позвао, да се огледамо. Пајзад стигох до колебе. Селим ме чекаше на крај шуме. Призиајем: кад га смотрих, осетих у срцу нешто онако, што осећа курјак, кад гледа на свој плен. Погледасмо један другоме у очи грозно, радознало. Селим се променио за та два дана; дође ми мршав и ружан, а можда се мени само тако чињаше, да је гадан: очи му се грозничаво сијаху, уснице дрхтаху. Пођосмо обојица одмах дубље у шуму, ал' целим путем не проговорисмо пи речи. Најзад, нашавши мали пропланак у борику, застадох и рекох: — Ту ћемо. Пристајеш ли ? Климну главом и поче раскопчавати сурдут, да га скине за двобој. — Бирај! — рекох, показујући му пипггоље и сабљу. Показа на сабљу, јер њу понесе са собом: турску, криву дамаскињу. Дотле ја збацих сурдут: пође и он да то учини, ал' иајпре извади из џепа писмо. — Ако погипем, молим те, предај то госпођици Хањи. — Не примам. — Пису никакве тајпе, него објашњења. — Добро, дај амо! Газговарајући тако, засукасмо рукаве до кошуља: Сад ми истом поче срце живље куЦати. Пајзад Селим зграби за балчак; исправи се, намести се бо(Сврш рачки, изазивачки, поносито и држећи сабљу водоравно више главе, рече у кратко: —- Готов сам. Паместих се и ја исто тако, па наслопих сабљу на његову сабљу. — Јеси ли? — Јесам. ■— Почнимо. Насрнух одмах на њега тако силио, да је морао устукнути неколико корака, а уз то једва могаше издржати на сабљи моје ударце; инак на сваки ударац одговараше ударцем тако брзо, да се ударац и одговор разлегаху скоро у исти мах. Румен га обли но лицу; ноздрве се раширише, очи искочише косо но татарски и стадоше сипати муње. Неко време могаше се чути само звека челичних оштрица и жвиждање наших груди ири дисању. Селим за час увиде, да мора подлећи, ако борба дуже устраје, јер ће га изневерити и снага и плућа. Крупне капље зноја искочише му већ по челу, а при дисању све већма хрипаше. Ал' тада га истом и обузе иеко беснило, као убојна махнитост. Од кретања му се разбарушила коса, па пала по челу, а у отвореним устима светлуцаху бели, стиснути зуби. Рекао би, пробудила се у њему и иодивљала татарска природа, осећајући сабљу у руци и њушећи крв пред собом. Па ипак беше у мене превага: исто беснило, а више снаге! Већ једном не издржа ударца и крв му бризну из левог рамена; после неколико секунада крзну га опет баш вршак моје сабље по челу. Страшан беше у тај мах с том црвеном пругом од крви, која беше у полак помешана са знојем и тецијаше низ лице на усга и браду. Чињаше се, да га то успаљује. Прискакиваше к мени и одскакиваше, као рањен тигар. Врх његове сабље вио се сграшиом брзином огњена грома ож) моје главе, ■ рамена и груди. Тешком муком одбијах те махните ударце, тим пре, што сам више мислио на то, да их сам задајем. Еашто дотерамо један до другога тако близу, да иам скоро груди ударе у груди. Наједаред Селим одскочи, сабља звижну око мојих слепих очију; али одбих је тако силно, да Селимова глава остаде, за час, не заклоњена; измерих ударац, који би је могао расцепити на двоје и . . .. као да ме гром удари наједаред у лубању; вриснух: „Исусе, Марија!" сабља ми испаде из руке и, као муњом шинут, падох лицем на земљу. се.)