Стражилово

710

СТРАЖИЛОВО

Сви заграјаше, пак прекидоше, видећи, гдје Кулаш мртвуљасто краче нод Букаром Иа коња је цурио иној, а коњушар пе изгуби онај вијенац лука око врата, ни ожег иза паса. — А си га укротија! .. А си соко! вичу му другови. — Је ли ја? је ли? Ја ка' вељу .... — Носи те враг, бештијо! проговори Наћвар, који једва дође к себи од чуда. Нагрди ми коња, бештијо! . . Уведи га, Шкељо, и истари добро! . . . — Је ли ја? је ли? Ја ка' вељу . . . — Ма да ниси ти онај из Зеленграда, што може скочити из бачве у бачву? пита га Срдарина. Сви се начеташе око њега. — Како то ? рече гвардијан. — Ма нрича' ми је фра Мартин Карињанин, који је бија парок у њи, да у Зеленграду бише човик, који је мога' утећи коњу најбржему и да је мога' трупачки скочити из бачве у бачву! . . ђава би га зна', каза' ми је и име, али сам заборавија . . . — Да ниси ти тај, Грго, болан? . . Кажи, јеси ли? — Је ли ја? је ли? Ја ка' вељу . . . — Немате рашта питати га за што! умијеша се Тртак. Никада вам не ће одговорити на оно, што га питате, него се онда више смете . . . Пуштите ви мене! . . Слушај, Грго! Ако си капац скочити из бачве, ајде рецимо и на ледину, а не у другу бачву, даће ти дуовници плету? . . . Оћеш ли? . . Грго се чешкаше, а веђе му затрепташе. — Даћемо му и дви илете! рече Тетка. — И три! прида неки. — И шест! . . Шест тврди' плета! прекиде Срдарина. — Чујеш! Шест тврди' плета, јадан не

бија! Ајд! ајд! — па га одгуркаше пред мађупницу, гдје слуге изваљаше једну бачву, од прилике петнајстачу и увалише га у њу. — Дакленка: оп! викну Дундак. Букар промоли црну главу. — Доли! доли! вичу сви. Чучни, па: оп! — Ја би ништо река'! затутњи Букар у бачви. —- На реци ! Шта је ! — Ја ка' вељу, ако прибијем гњате . . . —- Па биће твоје! Нека те враг иоси! издера се Срдарина. Кад си већ ту, мораш скакати, па оба сломија. Ајде: оп ! . . . Букар излеће трупачки и стаде право пред њима. —- Бравооо ! викну најпрви гвардијан, пљештући рукама. Сви запљескаше и дадоше му одмах новце . . . По нодне се и ђаци обукоше у машкаре, те заједно са слугама манитаху све до првијех хладова, а тада се измише и преобукоше, пак сви пођоше у цркву на опросну молитву. Из цркве слуге иођоше у стару мађупницу, гдје им Балеган бјеше спремио масну вечеру и вина изобила. Мало доцније дођоше фратри и ђаци, иак сједоше на по се, иза пријеклада. Бобан, тепајући, наздрави гвардијану. Бујас — маличак и он весео -- ослободи се — пак понука Букара, да он напије. Гргу очи закрвавиле, љуља се, пак започе здравицу, без главе и репа, већ како он могаше. Фратрп се нревијаху од смијеха. Тако је трајало до поноћи, а тада је ред био да зазвоне звона, знак да почимље велики ност. Слуге, колијећући се, пођоше и понијеше Букара, јер пије већ знао за себе. Балеган их испрати и закључа врата на манастиру — пак се утиша све. (Наставиће се.)

АФРОДИТА.

РОМАН ИЗ СТАРЕ ЈЕЛАДЕ. НАПИСАО ЕРНСТ ЕКШТАЈН.

Шеста глава. по сахата после тих догађаја седио је Ха'ридим у великој једној изби у андронитиди па чекао Кидипу, која је хтела најпре да скине свечано одело, да се мало заложи па да онда оцу приповеди, како се њој свидило све о свечаносги. Харидим је очигледно био нерасположен. Робови на нољу пред уласком у избу дошаптавали су

то један другом а по свему им се видило, да чисто хоће да запитају: „ Шта ли ће нам господар тек рећи, кад дозна, на што се осмелио млади Аконтије?" ,Ни један у целој гомили не би се био усудио, да саопшти архонту оно, што је сад већ продрло било до у најкрајње кутиће града Милита. Ево ти и Кидипе. Но тек што је прешла преко нрага, а роб јави, да је неко дошао у иоходе. Био