Стражилово

Бг. 44.

СТРАЖИЛОВО

709

опрезно и пе по млого, јер, јер, враг је и Балеган . . . — Ма је ово боље! запита Мачак, куцкајући прстима но бурачи. Ово ћемо најприје у здравље вриднога Стипана! Да је жив и здрав, ди бија да бија! — Живија-аааа! сложише сви у глас. Послије ђака обредише се лакомо слуге, као да су се дочепали хладне воде у пучини љета. — Ја би' да пролијемо ову бљуту! вели Дуидак. Један чобанин уграби му дижву, нак стаде преручивати у тиквице. — Не ћемо тако, него ће ваљати ово намикарце сутра. — Оставите мало од тога Букару и викните га! рече Бујас. •— Да . . да . . а знаш шта још? шапну Тртак. Мало ракије да му приспемо, те ће му прије задимити у мозгу. — Тако, тако! . . . Ајд' амо, Букару! Ооо Букарууу! Довукоше га и опјанише много брже, него јш прије, а и ђаци одоше раније. Како је ријека једнако набрекнута била, сијело је бивало неколико ноћи засопке. Бакоња се навикну, те је могао и устајати раније. Колико је с нрва затезао, сад је први он наваљивао да се иде; а да се забашури траг, био је он вјештији од другова. Тако је трајало до уставака месојеђа, а тај дан бијаше доцкан те године, бијаше у половини марта. Тога дана у вече скупљале би се слуге у старој мађупници, у манастиру, и слободно бјеше и њима и ђацима ировеселити се. Нослије часова, Шкељо, омрчена носа, дочека фратре пред црквом. — Овај је почеја зарана! вели фра Тетка. — Ја сам доша' да јавим ништо вра-Брни . . . Трибаће, дујо, још данас потковати Еулаша, јер је обосија у обе придње. — Та-ако! А ти ајде одма'! Нека се нареди све што триба, а јево мене за тобом. — Ајдемо и ми, кад је вако липо вриме! рече гвардијан, пак одшеташе сви, и ђаци за њима, до пред вигањ. Тамо се окупили момци, сваки омрчен по мало, а Букар сав црн као Арапин; око врата му објесили вијенац лука, а за пас му тисиули ожег. — Нема ту говора о поткивању! вели Наћвар. Припа' би се и ђава а камо ли не плашљив коњ!

—- Анци! Баш и триба овако ! опази Срдар. Нека се учи! . . Изведите ви њега! Букар изведе Кулаша, који је пратиоца понријеко гледао. Бакоња га иоче миловати. Шкељо му поднесе зоб у решету. Три, четири момка онколише га, растегнувши коноп, којим ће му стегнути ноге, да се превали — јер је био уиоран до зла бога, нити је било другога пачина да се поткује. С тога је фра Брне увијек хтио да гледа ту работу. Кулаш прињуши зоб, пак опрезно поче зобати, ваљајући крупним очима од једпога до другога. Слуге, мислећи да је већ згода, повукоше коноп за крајеве, али коњ уграби прије, те се пропе, одигавши Букара, пак се, два три пута заособ, баци погама. Кад му се опет нримакоше, он учеста гађати и поче трчати око Букара, који је чврсто држао оглав. — Држ' добро! Држ! вичу му. Фра Брне се појуначи, те се примаче, а Кулаш за рза и напери пут њега когшта, и да Букар не повуче свом снагом к себи, разби коњ своме госиодару куљу. Па онда чисто побјесни, те се и фратри и слуге одмакоше. — Држи, Грго, држи! Букар, јадник, вуче, што икада може, тако да му је оглав длане нрежуљила, нак најзад потрча уза њ мало. Коњ оте мах и иотече у сав трк. Онда видјеше чудо. Видјеше гдје човјек трчи упоредо с коњем! — Пушти га! пушти! довикују сви. Букар не пусти, него скрати оглав, па ни стопе да заостане, те се није могло знати, ко је бржи. — Може ли се ово очима вировати! ? рече, крстећи се, Срдар. Је ли ово сметени Букар? Је ли човик, или пас? — Брзи су Буковичани, оца им њиова! вели Бобан. Али је ово јопет прико изма! . . . Коњ и Букар пролећеше иснред цијелога низа кућа, пак савише дуж ријеке. Фратри, ђаци и слуге, препријечише између вигња и мађупнице, те стадоше према води. Сад видјеше друго чудо Кад је коњ допр'о до неке врбе, преплаши се, шта ли, пак поскочи малко на страну, а у тај мах Букар му уплете прсте у гриву, нак скочи на њ, полегну се и нотјера га у сав трк крајем острва, те га изгубише с очију. — Е, ово је за нриновист! вели Бакоња, ударајући се руком по стегну. Да може ваки бињаџија бити ко му драго, а не сметени Буковичанин! Е, ово је за прииовест!.. .