Стражилово

Б р . 45.

СТРАЖИЛОВО

727

на трговишту, чудећи се изјавио, да не појми, како то пресветли архонт говори о неком натеривању и приморавању. Кад се каква бурно изражена жеља задовољи, тим никако није ико присиљен на штогод нротив закона; задату реч ваља сматрати за светињу; куд би то одвело, кад би главар државни дао примера невери и поводљивости ? — Те тако ти богме савет једногласно закључи, замолити архонта, да се не оиире више тако очевидно израженој вољи богињиној, него да остане при оном, на што је већ био пристао, да наиме Кидипу даде за верну љубавцу вајару из Миласе. Дрхћући од потајне љутње оде Харидим из скупштине. У радионици својој затекне Конона, који га је подуго већ чекао. „Пред геронтима је ствар пропала!" повиче Харидим сав разгневљен. Жестоко баци огртач преко столице, као да хтеде рећи: Имао бих вољу, бацити вам тако пред ноге достојанство архонтско. За тим настави: „Ти се чудиш, Кононе? Дабогме, кад промислим, и мене чело тишти, као терет иесносне срамоте, двоструко несносне, јер је скупштина формално у праву. Одиста, да располажем сад са иеколико стотина трачких или сицилиских најамника место ових јадних златоштитих назови-чета — знао бих ја, шта би ми ваљало чинити. А овако су ми руке везане. Морам ћутати па трпити." „Нечувено!" промрмља Конон. „До тебе је, да заштитиш своје право," настави Харидим. „Брани, што сам ти поверио! Осигурај се, да твоја буде девојана, за којом си погинуо од тешке љубави! Ја, архонт, не могу и не смем да се противим законитој одлуци савета: но ти — твоје су руке одрешене. Зграби свако оружје, које ти дође до руку! Немој подносити, да ти се Милит смеје, да ти се руга као срамно оманутоме, коме расту зазубице!" Конон се горко насмеје. „Немам ни ја трачких најамника," рече. „Но ипак се још надам, да ћу нобедити, ако ми дадеш времена. Ти све говори: да!, кадгод будеш у шкрииу; али одлажи ствар, колико можеш. Имаћеш доста излика, ма да се ја бојим, да ти Акоитије, једаред признат за твога зета, не ће дати мира." „Дрској халабури изаћи ћемо у сусрет разборито и мирно," рече Харидим. „Ради ти само, како знаш, али ми не вређај закона! Олор — о томе не сумњам — ће ти оштро гледати иа прсте. Како ли је речито бранио тога занатлијског сина, ма да је зацело знао, да си ти запросио руку Кидипину!" „Отпадник је то," одврати Конон. „Некад ми је

био друг и пријатељ; то јест, признајем, од почетка је некако... Али нек се добро пази?" „Виде ли Кидипу?" запита архонт. „Хитимице, у пропилејону. Ваш су је носили до друге јој Ијоле." „Како ти се јавила?" „Учтиво, као свагда." Конон се сад опросги, а Харидим гледајући за њим, стане главом дрмати. „Не уме да јој задобије срце," рече сам себи. „Непојмљиво! Човек његових разноврсних лепих способности! Дабогме, нису Јероту бадава очи везане. Међу тим је стигло и по дне. Нри свем свом несрећном расположењу пође Конон по старом обича ЈУ У У ЛИ ЧУ крај пристаништа. Како је пролазио крај споменика Креонтова, спази међу цвећарицама, које су у тај пар баш стале пред подставак кипа, лепу Нејеру. Јако се њој изненадио. Одавна је већ Нејере нестало било, као да је у земљу пропала. Данас је први пут опет искрсла. Па како је ту сад стојала. у отворено жутој одећи, у црној јој коси испреплетене пролетње руже, учинила му се лепша него икада. Очи су јој биле веће но иначе; у цртама је њеним био неки особено одуховљен израз; па. ипак јој се образи руменили, као да се натичу с цвећем, што је красило косу њену. Није дабогме био онај цват од некада, него жар грозничава узбуђења, нгго је тако обмањивао. Иста Нејера, што је сад изгледала тако ружична и пуна живота, бледа је и изнурена устала била с постеље, попгго је васцелу ноћ преплакала. При јучерашњем случају била је и она; видила је, како је Аконтије сав блажен узео Кидипу за руку; чула је, како је народ њему клицао. У срцу њеном, које се дотле при свој обмани још једнако било надало, пробудио се туп осећај очајања и жудње за осветом. Па та је жудња у бесаним часима ноћним мало по мало добила јасна облика. Ваљало је спречити оно, што није кадра била поднети — па куд нукло да пукло! Пре но што допусти, да Аконтије другој буде војно, волела је упропастити омрзнутог идола својој страсној чежњи. Е дакле у борби против немиле судбе њене био је Конон, презрени младожења, природни њен савезник. С њим је заједно ваљало ковати планове. Њему, одличном и узможном аристократи, треба само бодљу љубоморе забадати све дубље и дубље у срце те му рањени понос све то већма наједати цеђем поруге, па ће га зацело довесги у безобзиран расположај, какав је нуждан био Нејери. Прва јој је помисао била, да га потражи на дому његову. Но то би се могло хрђаво тумачити. А и, кад је подробније промислила, увидила је, да ће више постићи, ако ирезренога ђувегију јавно надражи. Те