Стражилово

Б р . 45. — Зло, господине! — Какво ? — Велико зло! — На кога се илачеш? — На општинског ћату Живка. Закупио пет села: он писар, он кмет, он одборник; оглоби толики народ. Мене са свим зацрни. Бог да му суди! — Шта ти је учинио? — Кад бегае први рат. Ми хоћемо на границу. Мене спопали дужници. Продају ми кућу. Писар срески Таса, убио га Бог, каже мени: »Пусти нека Живко узме твоју кућу; па ће ти је вратити, кад саставиш паре, да му вратиш онолико, колико он сада ноложи за твоју кућу.« Ја пристанем. Живко узе моју кућу буд за што. И рекоше ми, да ће тај наш уговор записати на онај акт о продаји. Сада, хвала Богу, ја саставио паре и дајем Живку, а Живко каже: »Одлази! Ја сам кућу куиио за себе; иисам за тебе!« Ја тражим у среској канцеларији онај акт о продаји. Нађоше ми га, али није заиисано оно, што смо говорили. Писар Таса није записао ништа. И тако ми кућа оде у бесцење. Не знам што ћу ии куда ћу? — Како казујеш, теби је тешко помоћи. Моли Живка, нека ти, Бога ради, врати кућу. — Не зна Живко за Бога; он зна само за паре и за имаће — ватра му га изгорела! Оде — проклињући. 17 то. У л а з и с е љ а к и з Б а њ а н а в аљевских, човек виђен на очи и лепо одевен. — Шта ви желите? — Рад сам говорити н а с а м о с господином министром. — Г. министар је сада у послу. — Али ја чекам од јуче, а имам иешто важно да му кажем. Одем министру и замолим, да нрекине све друго, те да прими овога човека, који Бог зна шта доноси! Прими га. Ја, међу тим, потписах, што беше донесено с преписа, и вратих »на експедицију.« Ево излази онај Бањанац. За њим дође и министар. носећи молбеницу, коју му је тај сељак дао, и у којој тражи: да се њему да механско право у селу Бањанима! То је било оно ваа^но, што је он желео самом министру ка каже ! . . . 18-то. У л а з и н е к и и о ч а с н и п о р учик, салутира војнички, и вели: — Ја сам почаспи поручик (имерек), же-

721

лим изаћи иред г. мипистра нутрених дела. Обрекао ми г. војни министар, узети ме сада у мобилизацију (комбинацију ?), али може заборавити, па да га овај подсети. — Записаћу ваше име и даћу га г. министру. — Разумем! рече он, одсалутира и оде. 19-то. Улази једна жепа из Степојевца, и даје ми некаку дугачку признаницу, како су некаке изабране судије примиле своју дневницу, кад су неку задругу делиле. — Шта си рада ти, спахо ? упитах ја. — Нисам ја радила ништа, одговори она дугим акцентом колубарским: — него, ето, »коиромишљени« суд судио, па нема да дође пресуда. Спасоје потилатио ћату; ћатииа жена каже мене: »Тебека нема ништа! Иди ти под грм !«. . . — На кога се тужиш ти, снахо ? — Тужим се на кмета Симу; тужим се на Спасоја; на ћату; на попа Теофила. Поп тражи своје; не гледа што ја немам! . . . Дозвах в.ешта писара, и рекох, да гледа како схватити шта тражи ова жена, па то да стави »на протокол.« 20-то. Улази и јавља се католички свештеник Тондиниј а. — Нисте ли ви онај, за кога су неке београдске новине јавиле, да је погинуо у Рипњу? — Онај главом; али хвала Богу, не само да нисам погинуо, као што видите: него вам се не могу сит нахвалити љубазношћу и добротом народа, куд сам год прошао. — Ви, оче, некако долазите с оног света. Право је, да вас види г. министар: изволите к њему . . . 21-во. Јавља се г гроф Бреда. С грофом иде и г. Куртије. Кажу ми, да им је одређена за данас аудијенција, па ето чекају дуго. — Огш, које ирима г. министар, рекох ја: — дошли су пре вас. Изволите сести и малко очекнути. — Овај свештеник, рече г. Куртије смешећи се: — чини ми се, дошао је после нас? — Имате право; али је он иеобичан изузетак. Он долази с онога света! — Како, с онога света? упита гроф. — Г. Тондинија, католички свештеник, кога сте сад видели, путовао је дуаг ируге железничке, те радницима, који су већином католици, носио утеху вере њихове. Неке београдске новипе разгласе, да су сељаци у Рипњу, божем

СТРАЖИЛОВО