Стражилово

СТРАЖИКШО

БРОЈ 46.

ВЛАСНИК И УРЕДНИК ЈОВАН ГРЧИћ. У НОВОМ САДУ 17. НОВЕМБРА 1888.

виост

ГОД, IV.

АЛ1ИМИЧАР.

1.

Читаоци моји мили! Сретнији би људи били, Да крај ове приче моје Није такав као што је. Али опет са свим нову Лакрдију чујте ову. * Нред ногама сињорине, Црнооке Арабеле, Клечи витез из туђине; Из Палерма ил' Тоскане, Ил' гди цвати славна Брента, Или некуд из Тарента Одакле је ? . . Вог га знао ! Но у Рим је синоћ пао. Коврџаста руса коса На плећи му пала доле, А очи је чисто моле. Док му чело огњем гори, Руку диг'о па јој збори. Алфонсо. Арабело, цвеће моје, Које сањам у самоћи, У звездане, летње ноћи; Које зовем са сузама, И дан када светли влада, И кад сетно вече пада, И царује ноћна тама На моје се смилуј сузе, Дај ми покој, што ми узе! Нисам путник са јабане; Од порекла ја сам стара;' Љуби мене, ппа сага! Отаџбина и слобода Кад у своје бурне даие Зваху децу на мегдане,

Моји претци, вазда славни, Браниоци беху главни. Памте Гвелфи сабљу моју, Што к'о муња плану света, Кад у љутом паде боју Храбри Манфред, краљ јуначки, У подножју Беневета. Или кажи, шта би хтела, Да заслужим љубав твоју? Поклањам ти главу своју И сву крвцу срца врела Учинићу све, што жели Племенита Арабела. Арабела. 0 јуначе с Беневета! Заклетва је моја света, Коју и ти мораш знати: Ја ћу оном руку дати, К'о у тајне природине Светлим својим умом зађе, И мудрости камен нађе. Хоћу да сам вечно жива, Хоћу да сам вечно млада; Хоћу мојом женском душом Да пролеће вечно влада. Тек за љубав таквом пићу, Сагхвато, жена бићу. Насмеја се Арабела, Спусти вео преко лица; Засмеја се свита цела Од несташних госпођица Али витез горе скочи. Одважношћу и весељем, Синуше му црне очи. Са чела му паде тама, Он удари мамузама.