Стражилово

758

СТРАЖИЛОВО

Б Р. 47 .

Ни блага силна зарад ратова, Ни мача сјајна, мача челична, Ни крвце наше, крви румене. Па нам је данас два пут милије, Што си се крен'о, стари ратниче, Ти реци само, сви ће вршити. Растислав. Толике жртве радо стављати! Ја не знам, шта би могло пречити, Намере какве могле склонити Онога, који силом управља, Кој' влада громом, влада муњама! Новица. У свему имаш право, војводо, Ал опет треба знати на чисто, Нрот кога ваља громом стрељати И звати небо, муње у помоћ. Јер, знадеш, ко се игра громима, На свашта не ће муње кретати. За сјајну сврху, сјајну опрему! Влистољуб. Свечана сврха иште свакада Одлуке ради тренут свечани. Па бих, жунане, тебе молио, Да сумњом каквом не би кварио, Ил нехотице можда помео Тренутак свечан радње светлије. Новица. Где сумњи места нема но себи, Сумња се нигда не ће јавити. Властољуб. Ни овде за њу места не беше. Новица. Још. нисам сумњу био изрек'о, А ти се тако брзо утаче. Хтео сам само Апдрија. Чујте и мене! Толико лета ове зидине Гледале несу збора оваква, А данас и ја, ево, устајем, Престаје моје тол'ко ћугање, И ја се крећем, да вам прозборим За данас реч'ма, после — делима. Данас ме зове доба прошлости, Што негда паде, да га подигнем. Гука се моја ретко дизала, А кад се дигла, није клонула, Докле до краја није свршила Заночет пос'о, дело смишљено. Зове ме уздах тол'ких срдаца, Зову ме дуси старих витеза, Који су живот себи узели, Кад наста доба гњиле трулости. Ја видим јасно, где се повраћа У срца српска вера, надање, Дух, што је био скоро изумрво. Враћа га закон правде вечите, Враћа га воља бога вишњега, Враћа га клетва лета толиких

На оне, који ногом згазише, Што беше негда славом венчано; За то се дижем, том да помогнем. За то сам до сад само живео, А кад се часи блшке последњи, Са том ћу вером и да издахнем. У вама видим редом витезе, У које, ето, сад се враћају Витешки дуси скоре прошлости, У вама гледам наду последњу, За то ћу с вама или — пред вама. Ал опет велим и сад на збору: Последњу јоште нисам рекао! Станислав. Ал и ту једну речцу последњу На уснама ти видим засталу, Ти ћеш је, кнеже, је ли, изрећи? Аидрија. Изрекнем ли је — нема повратка. Радош. Новра.тка нема, он нам не треба, За то ти, веруј, крвљу јамчимо. Милутин. Узми нам живот, вере не буде л'. Властољуб. Не треба на то нигда мислити, Где срце збори, душа говори. Воља је јака, крепка мишица, А шта ће бура после сгворити, Пе знам, да л' мисли да ти иогодим, Кад смело кажем: ти нам примером За срећу свију путе казујеш! Завиша. За срећу свију крочи поносно! (Вади мач.) Богдан. Уз децу своју мача извади! (Вади мач.) Радослав. Пред оца с братом молбу износим! (Вади мач.) Остали (ваде мачеве). За народ! За срећу свију! Новица. За народ ? Можда њему одиста! За срећу свију? Хајде, нек буде! Ал добро пази, кнеже, хоће ли За срећу твоју Андрија. Геч'ца последња, А преко ње ми нема повратка! 0 себи данас не ћу мислити. Када је дошло доба гњилости, Кад није било наде никакве, Старога духа кад је нестало, Када се склони тамо далеко, Да више нигда сенке не види Од српске земље, српских крајева, — Са бедра скидох мача иламена Никада да га више не узмем. Данас га узех, сад га припасах, У корицама се јоште налази, А кад га једном отуд истргнем,