Стражилово

780

СТРАЖИЛОВО

Б Р. 48.

вијој италијанској књижевности. Укупна кљига имала је опсизати до 300 страница. Но, због разнијех недаћа, те овдје није нужно напомињати, морао је писац да од своје намјере одустане; не само то, него је био принуђен и да првобитну основу овога нутописа преиначи, што је, наравно, дало повода многом недостатку у погледу садржаја, па и самога облика радње." — Жалити је, што „разне недаће" осујетише пишчеву намеру, особито што је морао изоставити „проучавања о најновијој италијанској књижевности", која је српском народу скоро са свим непозната. Надајмо се, да ће временом ишчезнути те „недаће", а сада се задовољимо и овим. Млетке су писца просто очарале и он нема довољно речи, којима би исиричао све, што је тамо видео; али за чудо: Цар почне да описује Млетке, па се изгуби у уметничком животу Млетака, тако да би овој књизи боље доликовао наслов „ Венецијанска ■уметност Ицсац уђе у дуждеву налату и стане вам је описивати; али тамо види слике Тинторета и Веронеза, па заборави, што је ночео, и заносно ирича о сликама и сликарима. 'Гако је скоро свуда. Описи појединих предела, зграда и храмова теку хладно, међу тим су пуни одушевљења и зкара описи појединих слика и статуа. С тога су и најлепше оне страиице, иосвећене ђамбелину, ђорђону, Тицијану, Веронезу и Тинторету, славним млетачким сликарима. Истина овде је Цар много нозајмио од Тена Готјеа, Блана и других страних и талијанских писаца, који су му и иначе много помогли. Интересантни су му и ретци о бављењу Бајрона, Гетеа и Де Мисеа у Млетцима. Огрешили би се, кад не би признали, да су му и друге партије лепе, особито цртање покварености млетачког живота од XV. века па до пропасти републике светога Марка. У опису дуждеве палате знао је згодно да утка догађај са Кањошем Мацедоновићем. Ипак, као што већ напоменусмо, ово је доста бледо, и ако овде онде засветлуца по која сјајна искра. Никако не одобравамо писцу она досадна извињавања, како нема довољно речи; „нећу да се упуштам у нотанкости"; „ко да достојно опише овај расап умјетничког генија?"; итд., итд. Знамо, да „путонисац треба да саздаје своја општа уиечатљења" (!), као што такође знамо, да он није позван, „да уређује каталоге", с тога то од њега и не тражимо; али не допуштамо ни да нас он тиме узнемирује, кад читамо. Признајемо, да је за по неке описе заиста тешко наћи речи, али их ипак треба тражити и наћи, као што их је знао наћи и мој и

Царев љубимац Де Амичис за свој божанствени „Цариград", и који се при онаквим чудесним и јединственим описима: пазара, свете Софије, сараја, харема и пожара иигде не потужи на оскудицу речи, већ ниже бисер и драго камење, као да га из вреће вади. Пишући о откривању споменика Гарибалдију, Цар се упустио у политику и осуђује Депретиса, Робиланта и данашњег талијанског премијера Криспија, Овоме баш нимало није било места у овој књизи, тим мање, пгго сувремена политичка критика увек се огреши о појединца, било да га хвали, било да га тсуди. За то је позвана историја, која ће свачија дела оценити хладно и неумитно. Криспи је, признајемо, као опозиционар осуђивао политику пок. Робиланта, а данас иде његовим трагом. Зашто? — Да не буде оно, што Н>егуш вели: „Ко на брдо, ак' и мало стоји, „Више види, но онај под брдом" . . . Као и у свима досадањим Царевим радовима, и у овој је књизи стил врло елегантан, а језик, осим неких омањих неправилности, леп. Само нрепоручујемо писцу, да се у будуће чува ировинцијализама, који, и ако су звучни, опет се не смеју уиотребљавати у књижевности. Има провинцијализама, које други делови српских народа и пе разумеју, а има опет и таквих речи, које и у Далмацији говоре, а које, кад би у Србији изговорили у каквом друштву, били би смешни. — Осим овога Цар пише : иајарви и најаотоњи, што је бесмислица, јер ни нред првим ни пред последњим не може још неко да буде. Место: иродавачица, пише иродавалица, а место смртни: умрлаци. Бостан не значи, што би Немац рекао ВЈитеп^аг^еп, као што Цар употребљава ову реч, него место, засејапо дињама и лубеницама (в. Вуков „Рјечник"). Код Цара налазимо и неколико хрватских речи, које су се у Далмацију увукле преко школских књига, штампаних у Загребу, али којих се и треба чувати. Штампарских погрешака има прилично, ну није им се ни чудити, када помислимо, да је ова књига штампана у сред талијанске вароши. Иначе је књига врло укусно штампана, да би јој на томе могла позавидети многа друга, која излази из наших београдских штампарија. Ипак све ове, и језичне и штампарске, омашке не ће читаоцу сметати, да се пријатно позабави са овом књигом. Београд, новембра 1888. Даи. А. Жкна.мк»I..

САДРЖАЈ: Свој грех. (Наставак.) — Андрија Хумски. Трећи чин. — АФродита. (Наставак.) — Пиемо уреднику „Стражилова". Од Јована Живановића. — Кшижевност. Венеција. Успомене с пута ии Италије. Написао Марко Цар. Ири гсаз У )ан. А. Живаљевргћа.

ОРПСКА ШТАМПАРИЈА ДРА СВЕТОЗАРА МИЛЕТИ&А У Н. САДУ.