Стражилово

СТРАЖИЛОВО

Б Р. 50

Једног дана дође деда Аксентије Милоју, иа од чуда запе оком: Милоје весео. — Како си ? Шта радиш ? пита га Аксентије. — Ето спремам се, вели Милоје. — А куда ћеш? — Пред Господа! Деда Аксентије запиље у Милоја. Да није, помисли, јадник, мало . . . — А ко ти то рече? — Знам ја. — Снио си ваљаде, шта ли? —- Знам ја. — Па сви ћемо . . . Ал' без суђена дана, знаш, нема . . . — Дошао је мени мој дан . . . — Ех, ти знаш! — Знам вала, . . . Скоро ће ми и Најкана нустити. Аксентије разрогачи очи . . . »Сиромах човек!« помисли. — Је л' писао? — Није . . . онако ја знам. — Па је л' ти то опако шта дошло, ил' си чуо? Мора да је некако. — Јес. ■— Како? — Надам се, шану Милоје. — То ли је! рече Аксентије, а гласом мало учини, к'о да би рек'о: и јес нешто! Милоје се намргоди. — А што ме, рече, питаш, кад ми не верујеш. Нисам те ја ни звао, да ме запиткујеш... Шта ти мислиш! . . . Ја ти рекох . . . Шта да се не надам! Пустиће га бо'ме. . . . већ су га пустили! . . . Видићеш ти до недеље ... Ех, морам да ћутим . . . морам, па за то, ето. . . ал' морам . . . — А што да ћутиш? — Е што? . . . тако . . . Рекли ми: ћути! Деца ми рекла. Ни да писнем . . . јеси чуо. ни да ниснем, (па ману прстом, к'о да прети) . . . Деца рекла — па се наже Аксентију до ува — и Мара ми рекла . . . »ћути, ћути! Милоје! ћути !« Ето . . .

Кад изађе деда Аксентије, само што тужно ману главом. Стиже субота вече. Хучи кошава и гором и пољем. Оштар ветар к'о нож. Где наиђе, сече! Ситан се снег роји по ваздуху к'о перје . . . Не знаш, ил с неба пада ил се са земље диже. . Ни ока не да отворити, свуд засипље, а студен и рупицу на хаљини иађе! Све живо топлу собу нашло, само ко мора, гази по злу времену ! Милоје весео легао. Оно, што рече Аксентију, откравило га. Навалио се на узглавак па се загледао у таванице. Док се оне занијаше, те се отворише нека чудна врата, па блесну отуд светлост к'о сунчева . . . А тамо чуда! . . . К'о грдно неко поље, пуно цвећа и дрвећа ... Па свет неки иде, иде, броја му нема! И како који наиђе на врата. а он се загледа у Милоја и осмејкује се... А тамо . . . горе у врху, види опет, к'о неко око . . . само око, а сјајно к'о жеравица и опет благо! . . . Милоју нешто мило иде по телу. . . к'о да му крв голица ... На после чује неки глас: и тај ће, вели, овамо. Петао негде огласи поноћ. То куца кленало на небесима, тако веле. Сад све душе Бога виде ...»Куца клепало! . . . Куца клепало!« пролази му кроз мисли ... А . . . све би нешто рек'о . . . све се упиње, ал' спаге нема . . . док поче све да тамни . . . неста свега. Ни цвећа ни дрвећа! . . . Само још стоји оно око онако јарко и благо. У пећи последња жишка догорева . . . Пред иконом кандило трепери, а већ му пламен воду хвата . . . кад-кад цвркне, те се пламен заигра и светлост мане по соби ... Од једиом наиђе тишина . . . Немо доба, ни чега да се чује! Па тек к'о из даљине шумну кошава. Уји к'о да се у даљини о камени гребен ломи и . . . док стиже, те кроз оџак дуну у пећ. Жишка сену и утрну. Жижак клону у кандилу и мрак сави крило. Тишина к'о и ире, само се тамо у даљипи чује бес ветра, и како стара греда на слемену тужно пуцка и цијуче, к'о да. вели: смрт, смрт, смрт!

-^©>28о-з-

КАКО ЈЕ ПЈЕВАЛИЦА ИЗЛИЈЕЧИО ФРА-БРНУ. ИРИЧА СИМО МАГАВУЉ. — Дижи се, Иве! . . . Устани. моје дите и донеси воде! . . . Бакоња, јако зачуђен, пође. —• Чинило му се, да је протекла година, а не један дан, откад је пошљедњи пут ходио па чесму; чинило

ж замрчак пробуди се Наћвар нешто вољнији; диже се и отвори врата, пак се нримаче к синовцу; гледао је и гледао лепог клапца, који је у сну био згоднији; најпојслнје гурну га лагано ногом.