Стражилово

СТРАЖИЛОВО

835

Пре но пгго се Веј умео макпути, већ су до њега стигли војници герусијини. Није се опирао. Грозни га је случај са свим скаменио. Није сад било за њ иичега више важна, ничег страшна. Погнуте главе ишао је у сусрет судбини својој. Сутрадан је у јутру по Милиту свуд био повраћен стари ред. Харидим, који је многе грешке и заблуде своје владавине жаром своје љубави према отаџбини и храброшћу одбране своје противничкој странци из успомене истиснуо, на ново је узео у руке владу, но није заборавио, шта је дужан опозицији. Први му је чин унутри био то, што је допунио герусију неколицином њих, који се држали напредњачких идеја племенитога Олора. А њега самог одабрао је Харидим, да му буде лични помоћник и саветник, и био је готов уступити му важан уплив на одредбе архонтова достојања. Први чин у спољашњим стварима био је савез с Икаријом и то, што је уклонио застареле сметње, што су дотле сметале слободну обраћају међу тим острвом и земљиштем града Милита. Меланип, коме је герусија одмах на ново понудила достојанство свештеника Афродитина, није хтео да се прими више. Искуство га је — рече — поучило, да се он са својим назорима о правом бићу богиње сувише удаљава од схваћања осталих Милићана. Њему је доста то уверење, да је при свему, што му се може пребацити, бесмртној богињи жртвовао најдивнију жртву, што јој је икоји свеште-

ник кадар жртвовати: спојио је два срца, што љуое једно друго а немилосна их судба са хиљадом нрепрека гледала да растави. Једну ће само службу још одслужити светилишту богињину: замолиће високи савет, да лик Афродитин, што га украдоше гусари и у бегству са собом на Лемнос однесоше, надокнади рука онога уметника, који је пре свију јелинских уметника позван на то: рука младога Аконтија. Он, Меланип, зна, да ће у богиње, кад је прикаже Аконтије, лице узорније и небескије заносити душе, но чак и ремеци славних Атињана. За то му јемчи дивотни лик, што је уметник створио за владара Икарије . .. Конон, кад је дознао, да је све изашло на видело, побегне из Нријине у Пафлагонију. Тек иосле много година изради му великодушни Аконтије те се врати у Милит. А око половине новога месеца заорише се улице града Милита од сватовске клике и песме, која је величала венчање младога вајара са Харидимовом ћерком. Пространи, дупком насгањени град изгледао је као једна једина свечаносна дворана, тако је сав био искићен цвећем. Свима се из очију сијала срећа и задовољство па доцне су у ноћ на агори и дуж недогледне улице крај пристаништа гореле буктиње. Небеска је свирка шуштила око талама, где је најлепша нева града Милита пред војном својим скинула вео — Кидипа, земаљска прилика бесамртне Афродите.

ПИСМО УРЕДНИКУ „СТРАЖИЛОВА

Драги уредниче ! У броју 48. овог цењеног листа има писмо из Карловаца, које ти је писао г. Јован Живановић. Не мислим то вређати, али ти морам замерити, како си могао то писмо уврстити у свој лист а без икакве примедбе. Та „Стражилово" је у првој линији лист за забаву, а тамо г. Ј Живановић рече . .јер иаш народ не треба забаве." Ја мислим, да је г. Ј. Живановић са свим на кривом путу, кад такво што тврди. То је тако исто екстремно, као што је екстремно оно, што се у неким српским круговима не ћу да кажем, где — „јежедневпо" само забавља, па био пост или мрс, и ништа више, и ако случајно само један дан прође без забаве, онда већ очајавају! У овај мах не могу о томе опширно говорити, наиме, да ли наш народ треба или не треба забаве, јер си ми дао мало места у своме листу, будући је крај године ту, па започете ствари морају бити доштампане. У кратко о томе само ћу толико рећи,

да за Србе не постоји никаква екстра „српска исихологија". Српски народ, као и сваки други народ, има својих психолошких особина; но да је та особина, да му не треба забаве, то г. Ј. Живановић не може ничим доказати. Та за одржање душевне еластичности забава је баш иотребна; главно је, да је забава паметна. Но несрећа је у томе, што се наш народ —• рецимо истину —• не уме паметно забављати, и то почевши од горе па до доле, а није несрећа у томе, кадикад се и забављати. Г. Ј. Живановић има свакојако право, што каже, да „„Годишњак" не зна нас ни о чем да поучи у економији." Наравно, ту г. Живановић себе подразумева. Да богме да он у „Годишњаку" не може ни наћи за себе штагод ново; та он прати економску књижевност, и сам пише на њојзи. Ми не ћемо, јер не мозкемо поучавати г. Живановића у економији; а што спомиње „Сељака", „Привреду", „Тежака" итд. итд. то све зна он и њих можда једна стотина у нашем народу; али има ту хиљада и хи-