Стражилово

Б р . 51.

СТРАЖИЛОВО

829

— Носи те враг, магарино једна! Ту си доша' да ревеиг! Мрш! издера се брат му. Али Бакоња слети и објеси се оцу о врат, па га изведе пред манастир. — Баш ти фала, гвардијане, што си назва' брата правим именом! рече Вртиреп, па шмигну у ћелију. Та ријеч смути и остале, те се измакоше. — А моје дите, какав си то? Што си ми ископнија тако? Што ти је било? Зна'самја, слутија сам ја, да нигато јест! А и Барица је баш уснила ништо ружно . . . — Ма мени није ништа зло! прекиде га Бакоња. Ја нисам болестан. — А да за што си тако ископнија? — Јето за то што нисам задовољан; што би радији да сам код тебе, него ли што сам овдинак . . . — Ма како то, болан? — Ма јето тако! Овдинак је све пошло суноврат. Нико никога не гледа липим оком, него би једно друго отровало, да може . . Да те бог сачува, ћаћа, како је сад овдинак. Аја не учим ништа, не радим ништа, а по ноћи не да ми стриц спавати. — Ма шта се, даклен, догодило? . . — Ма знаш шта се догодило ! Поарали манастир, умр'а Пирија . . . — Ма то је давно било, дите! Кад смо били овди о проштењу, бише већ сви разабрани, и Брне је био јоште весеја, и . . . — То је све истина, али сад, не знам како ни зашто, позлидило се, све је ка' потровано.. Води ме, ћаћа, води ме кући . . — Не лудуј, дите! брекну мудри кнез, обзирући се на све стране. Ајдемо подаље, јер би нас овди мога' когод чути. Пођоше чак у русје и ту шетаху до обједа, па Бакоња остави ћаћу у мађупиици, а он се врати у манастир. Послије јела опет се састаше код воза и сити наразговараше. По што се Бакоња исплака, те му одлакну срцу, ноче пропиткивати за ово и оно у кући и у селу, те дознаде за много што шта, између осталога да се Кењо најмио код некога ришћанина богатца у Скрадину; да се сгрицу Чагљини отворила рана на нози, управ да је иа листу живина, те да не ће прекужити; да се Цонтрона жестоко завадила са Прдуљом Рорином ; да Осињача не говори пи с једном, ни с другом; да је Ркалина одлежао два мјесеца у тавници, јер је »билодано ириватија једнобравче Лећевичко« ; да се цура ћукова удава у Борају . . По што

кнез истресе сину сав свјет, што га донесе под капом, стаде и он питати за много шта, и дознаде много шта, између осталога, да Вртиреп не може подносити фра-Брну, и ако је Вртирепова родбина дужна стрицу стотину талијера, што им је дао на камату отрагу много година; да ни остали фратри нијесу одвише пријатељски према стрицу; да се Срдарина спајдао с неком пуштеницом у кметовима, те да му је мозак попила — барем тако се говори међу млађима; да су сви манастири далматински послали по штогод Висовцу, »те се у новцу намирила штета, ако се није и принамирила«.. . Пак еусташе обојица и умукоше. Дуго сјеђаху обојица, гледајући преда се, док ће Бакоња, погледав на сунце! — Ја би' да иђеш, да стигнеш за видила. — Не ћу, синко, макац одовлен, него сутра зором . . . — Ма знаш, да се јопет стриц не најиди... — Ма, валај, пука од јида, овди ћу коначити ! Уставија ме, болан, ковач на вечеру. Поштенији је ковач, вире ми, него . . . — Добро, ти осгани, али се немој јављати тамокарце! . . — Велипг ли? запита кнез, а очи да му испадну, колико их бјеше избуљио . . . А ја сам се, синко, нада' да ће ми дати десетак талира, да платим земљарину и да купим . . . — Аја! Аја, богме, ћако! Немаш рашта ни прословити за то! . . . Пего, ја ћу гледати, кад видим згоду, да и' како искучим. А, богме, дотле стрпи се, зајми дигод . . . На томе се растадоше, јер се огласи вечерња. Заиста се кнез Кушмељ није кајао што преноћи у мађупници. Иза масне вечере, било је вина изобиља, било је јеглене, да се оп превијао од смијеха. Кнез причаше без зазора, шта је радио у младости; какоје »нриваћао« стоку са стрицем Јуретом ; како се вјешто више пута бранио на суду: »умија сам ватати нунте, ка' вокат какав !« како је једном некоме украо мазгу под товаром. »Иђем ја« вели »из града, кад ли ди се сврће к Скрадину, али прида мном човик, зачармија главу и гони прид собом натоварену мазгу. Не бијаше међу оним странама никога дуата, а сунце на западу. Лито — баш у нучини лита. Шта ће му чалма око главе, убија га бог! ? По томе сам одма разумија да је сметен. Што ће ми пасти на ум? Што и ђаволу! Кад бија човик на једној завојици, затрчем се ја у све маове, на викнем без дуа: