Стражилово

838

једвице устаде и отиде. Цијело по нодне шетао је по русју са фра-Тетком. За вечерохм бијаше миран и напрезао се да се шали. Таки је био, док минуше Тројице, те већ свак заборави што је било. Али трећи дан Духова, по вечерњи, нађе се Брне на само са Дувалом. — Је ли ти! Шта мисле твоји за онај дуг? Вриме је већ истекло поодавно, а мени би трибало главно. Дувалу се нрекиде и оно мало паре у грудима, пак, пошто се прибра, постаде умиљан. — Ја сам . . онај . . с Крстом говорија, паа . . мислили смо да те молимо да рок продуљиш до по јесни, знаш, кад се литина прикупи; па д' ако се што прода, и што и сувише, па ћемо намирити. А дотле ако ћеш и повећати добит на новце . . . —- Не, не, не . . . ја оћу главно у руке, најдаље до данашњега дана! Ако не платите, ја ћу с картама наприд! — на му обрну плећа и затвори се у ћелију. Дувало сутрадан крену у Брстраново, а трећи дан врати се са братом Крстом. Бјеше то човјек са свим малога раста, широкијех плећи, руку готово до кољена, зуба као у коња, плосната лица и ћос. Права наказа људска, ајош задјенуо пушку за иас. Бакоња стрекну, кад га видје исиред ћелије, а насмија, се кад му чу глас, јер врејаше као коза. — Ваљен Исус, дијаче! Је ли овдинак вра Врне? — Јест! одговори Бакоња, пајави стрицу. Наћвар изиде пред врата. — Јеси ли донија јаспре? Крсто скиде капу, пољуби му коноп, пак се измаче, кљањајући се неколико нута засопке. — Дакле? . . . — Ја би' има' нипгго мало говора, с вамика на само . . . — Јеси ли донија јаспре? . . — Ја нисам, да речем, али . . . — Нема ту: »али«, него кад ниси донија. ајде, брате, збогом, а ја знам што ћу! рече Наћвар, на му затвори врата у лице. — Идак је ништо дуовник . . Валимо те, боже, оће ли се разидити до колико ? пита Шкопић. — Нема ти вајде да чекаш, ни да га јопет задиваш, јер би горе учинија. Него ајде к брату, па се ш њим посавитуј! одговори Бакоња, који бјеше дивно разумио, нтто покреће стрица. Крсте је ручао с братом и с Мачком у ће-

лији, нити је већ излазио, но да крене откуд бјеше и дошао. Брне по вечери тога истога дана прозбори нешто са Срдарином, па кад му Бакоња унесе свијећу и назва добру ноћ, он ће му, гладећи се по трбушини: — Онај . . . пробудићеш ме прије зоре, па ћеш отрчати и рећи Шкељу, да ирочеше и нареди коња фра-Ловрина, јер ћу у Скрадин . . Та-ако! . . . Паа и ти ћеш са мном . . . Бакоњи заигра срце. — Ја у Скрадин ? — Даа! Онај . . шта оно јоште ? Метни ми нову мантију у зобницу, јеси разумија! . . Ајде! . . Бакоња бјеше разумио једно: да ће у Скрадип! Та једина ријеч подјари му читав рој мисли, те сједе на постељици. Никада није био у Скрадину! За иста то бјеше чудновато. Он, клапац од петнаест година, а још дијак већ три године, па да ниједном не оде у Скрадин! Тражио је узрок, рашта никад не би — а није могао наћи. Скрадин му је на три корака, а прилика је било сила — барем откад је у манастиру, па ни једном. Како то? Бог би знао. Има множ нитања, на која човјек не може одговорити друкчије до: ето тако! Бакоња је знао на иамет имена свију главнијих трговаца, занатлија, крчмара — толико је слушао о њима од манастирских слугу. На знао је од прилике, гдјеје који кућом, је ли у средини вароши, или даље, те би могао причати коме, и да тај вјерује, е је збиља Бакоња био у Скрадину . . . По што сунце грану, кренуше. Кад стигоше на цесту — уру ваљда од воде — видјеше доста народа у разнијем ношњама. Неки су гонили по штогод на коњима и магаради; неки ношаху о раменима кокоши и туке; сретоше и крда ситне и крупне стоке; сретаху и људи на коњима; један ркачки поп, крупан, а риђе браде до паса, прође мимо њих, назвавши бога, на кад му момак, што је ишао пред њим, рече нешто, пои устави коња, заклони очи од сунца пак ће весело: — 0, фра-Брне! Ви сте то! А мени се учиње да је неко други, па ћедок наприједа. — 0, ви сте то, оче ђеросиме! Добар сустиг! Па како сте? Како вам госпоја? . . . Бакоња не могаше и дотле да се чудом начуди свему, што му очи стријељаху, а кад виђе, како му се стриц лијеио здрави са ркаћи-