Стражилово

Б р . 52.

СТРАЖИЛОВО

839

ном, чисто се запањи, па напери уши да хвата, шта говоре. Али кад бјеху на врх једне узбрдице, угледа он широку воду. — А шта је оно, Шкељо? — Па оно је море! — Па то ми је море!!... Вода ка' и друга! — А да шта би ти тија да буде, реци ми! вели Шкељо смијући се. Или поље, или крш, или шума, или вода — шта друго може бити на свиту ? . . . Али ова вода, мој синак, види колика је! Ти то ниси ни у сну снива'. Има ли јој краја тамо, к западу? А Бог згта /и јој је крај! Онамо, у оној дубодолини слива се Крка. А онамо иза они' страна је Шибеник. Видиш ли? — А што су оне ка' гуке на мору, тамо далеко ? — Оно нису гуке, оно сј шкољи. Ја сам бија на једноме, што се зове: Злосеља. А, мој брате, да видиш, како липо живи чељад тамокарце!.. . — Шта ? Има чељади! — Како не! Сви су кршћани ка' и ми, само што друкчије говоре. — заносе мало. Не кажу: шта! шта ћеш? него • ча! ча тјеш? А страшљиви су ка' козе, па им се свит одовуда руга . . . — Ма то су бодули? — Да, бодули . . . У тај мах зазврчаше иза њих кола. Бакоња и Шкељо скочише на страну. Пролетјеше четвера, петера кола, дигнувши силну прашину. Кад прашина паде, угледа Бакоња у питомој продолини крај мора неколико низова лијепих кућа. — Је ли ово Скрадин? — Јес! Сад ћемо сврнути у Павасовића сигурно, да се дујо измије и нареди. А и ти ћеш се зар преобући. Је ли ти то роба! . . . Скрадин! Међер све бјеше друкчије, него што је Бакоња замишљао. Бјеше ли љепше или ружније, не би умио казати, али тек бјеше са свим друкчије! Дујо и поп сјахаше пред једном дугачком кућом, на пушкомет од вароши. Бјеше пред њом доста кола и људи, жена и дјевојака. Сви поустајаше пред свећеницима. — Дајте по једну кафару и воде за умити се! рече на вратима фра-Брне. —• Одма', господине! одазва се неки гласић. Заповидајте у камару ! Брне, поп, и Бакоња за њима, пођоше уза

дрвене стененице у доста лијепу и чисту одају. За њима уђе девојчица, Бакоњиних година од прилике, стасита плавуша, великијех очију, а лица, да би могао писати по њима. На њој бјеше плава, набрана сукња, кличана опрегљача; на ногу црвене бјечве и мјестве; на грудима чисга извежена кошуља; косе, силетене у два бича, савила око главе, као вијенац. Бакоњу подиђоше жмарци, кад угледа врсницу. Никада он не виђе таке дјевојке и тако одјевене. Мала им донесе воде, па кафу. Кад сгаде пред њим, он се збуни и сплете и проли кафу, а она се хитро преви, да сачува опрегљачу. Стриц то не видје, јер се бјеше заговорио с попом ђеросимом. — Е, опрости! вели Бакоња. — А, ништа, ја! То је мала ствар. Има каве готове. Сад ћу ти другу донити! рече мала смијући се. —- 0, да ми је увике с тобом бити, па макар никад никога вшне не гледа'! Па макар ни Скрадина не видија! помисли Бакоња и уздахну. Први је нут у своме животу тако што иомислио, и ирви пут у своме животу тако уздахну . . . Кренуше даље нрашњавом цестом, протурујући се кроза народ. — Ма је ли увик ов'лико свита у Скрадину ? пита Бакоња. — Не, ја! вели Шкељо. Вако ти је само пазарним даном, и то не вазда. Уђоше међу два низа високијех кућа. Народ загуши улицу. Пои сврну некуда на лијево. Фра Брне иде ирви, синовац за њим, последњи Шкељо, водећи Дората. Тако прођоше сву дугачку улицу, па ти се зауставише иред неком ониском али дугачком кућом, на којој бјеху широка врата. — Ајде питај, има ли камара и оће ли бити ручак за нас! нареди стриц синовцу. Бакоња, коме се свијест обрташе у вртолац, успентра се уза камене степенице и устави се на слару, пред вратима. — Еј, има ли кога у кући? викну он, трескајући у врата. — Има, богу фала, имааа! одазва се женски глас, пак истрча једра женица, ђаволастијех очију; биће имала око тридесет и пет година. А који си ти? — Има ли камара и ручак за стрица? — За кога стрица ?