Стражилово

840

СТРАЖИЛОВО

Б р . 52.

— За фра-Брну из Висовца. — Има, душо !. . . Нек заповида одма', ако ће ! А ти си фра-Брнин синовац? . . . Фра-Брне Јерковића? 0, липото моја, па и ти ћеш се зафратрити? . . Тако шестан и згодан да ми се зафратриш! . . . Чекај да те тетка пољуби! (Цјелива забленута Бакоњу.) А шта ти је у шудару? . . . Твоја робица! . . . Дај амо, липото моја! . . . Ајде зови стрица, нека заповида наприд! . . . Бакоња сађе, не знађаше ни сам како, и каза фратру, пак оба уђоше у кућу. Шкељо уведе Дората у шталу. Крчмарица дочека фратра на слару и пољуби му руку, питајући се с њпм. Брне уђе у једну собу. — А ти, липото, можеш се приобући код мене у кужини, јер су све камаре узете. Оди, оди! — Узе га за руку и поведе за собом, па му даде сточић, да сједне, па му изу опанке, и свуче гаће, као малом дјетету, те га више она обуче, него што се сам обукао. -— А како си ми сад шестан, липото. Ајде кроз п'јацу! Помамиће се цуре за тобом! . . . Па ти да се зафратриш, јадна ти мајка! . . . Брне оде у суд, а Бакоња са Шкељом зађоше кроз пазар Бакоња не зна куда ће прије главу обрнути. Дућани вру. Народ се тиска. У тишми, на једиој пољаници, видје сгрица Шунду, гдје држи за конопац свинче. Бакоња се брзо окрену, да се не сукоби с њим, па пође к цркви, која бјеше према њему. — А ди ћеш? пита га Шкељо. — Па у ову цркву. — А то је ришћанска! Ајде баш да видиш. Бакоња зину пред иконостасом, пунијем брадатијех светаца. Попосгаја маличак, пак изађоше. — Поведи ме у Алвиревића, е би купија штогод! рече Бакоња. А зар имаш јасири? запита Шкељо, жмирећи. — Имам . . . пет, шест плета. — Е, мој брајко, онда ћемо најприје у опалат, да ми купиш цигаљ. Па пође пред њим, нреко улице, застајући сваког часа, докле мине чељаде, или живинче. Бакоња, крачући за њим, назрије стрица на челу улице; око њега се скупила гомилица сељака, међу којима Бакоња иознаде ону наказу Шкопића, Дувалова брата. Брне је размахивао рукама и — ваљда —- вичући, препирао се. јер се чељад заустављаше нодаље од њих,

— Јев' ово је опалат! рече Шкељо, кад стадоше пред нека врата са стаклима, затворена, врху којих бјеше прикована округла плоча од тенећке и на њој насликан орао са двије главе. С обје стране бијаху два ћепенка затворена стаклима; у њима наслагано бреме некаквијех замотака, а на боковима од нрозора вишаше неколико редова камиша с лулама и »шпица« сваке врсте. На три корака од опалта сучелила се те шапћу тројица људи у црвепијем копоранима, са китама на капама. — Ко су оно, Шкељо ? — Шта ја знам, ко су ! . . Биће колонаши, ко ли ! . . Ајдемо, болан! . . . Што си се забленуја! Бакоња им се иримаче нолако. Један од тројице обазрије се, те ће му мрко: — Шта се ти шуњаш, а? Мали се зацрвење, али се брзо ирибра и рече : — Помози бог, јунаци ! — Бог ти помого! — Како си, арамбаша? — Добро, вала богу ! Како ти ? . . . Здрав освано ! вели човјек, гледајући пажљиво. — Ја виђу да ме не познајеш! . . Ја сам дијак из Висовца. Знаш кад сте додили? . . — Знам, како не бик знао ! одговори арамбаша. па му обрну плећи. — Ако ћете по један цигаљ . . Драго би ми било да вас иочастим . . . — Е, вала . . . оћемо, кад ти је мило! Шкељ.о, који дотле држаше руку на кључаници, смијући се, уљезе први. — Дај ми солдатски' цигаља? — А и ја ћу један таки ! додаде арамбаша. — Ми ћемо дувана! вели нандур. Дај нам један пак од онога кусца, крупнога. — Млого вам је то! опази старјешина. — Није! како млого! . . . Узми и ти више цигаља. Па и ти, Шкељо! . . Камо ко? Кад рече: камо ко? ви,аје иза тезге, у прикрајку, једну лијепу женску главу. Два црна, крупна ока гледаху га, пекако сувише пажљиво. Цурица то бјеше, од петнаест, шеснаест година. Она остави на тезгу књигу, из које читаше, па скочи хитро да послужи. Бакоња у своме вијеку не видје виткијега стаса и бјељих руку. Он се маши за расклопљену књигу и загледа се у њу; гледа, гледа, и не може чуду да се начуди. Слова нијесу латинска, но нека су глаголска, на пр. к, ф, ®>, ш, а друга некако паиосе на глаголска! Па женска — и то цурица — штије! . . Дакле су жеске у Скрадину