Стражилово

-13 1

5 ЕЗт

нпа Старих Оловена Папонија н. н]). Јагл!.. Зај -о да1;лс лватн тај језик стчрослчвепстш?■ 3.) Мсти писац на истом месту шнне Светаилук-. Ово старословснско име пије нисац по,.|,Г|ио кау што треба, иијс му дао онаки срнски облик, кф[ би но законима глаеовним одговарао сгаросЈрвеиском облику. Кад старословенскн глај )СЧ О ватошљкђ , опда је очсвидпо да та реч ,,, а фнски гласити Оветопук, јср само у таком >оличју може одговарати старословснс.ком О ваТОН.ТКЉ, а Светоалук нема смиела пити може бити дооар облпк српеки, који би одговарао стајнгУовеиском О ватоил-вкт. О ватоилтлљ јс имс ...удспо и ::начп Љг(ега ћађепа ехегсИпт. 4.) Исти нисац па истом месту вели: „језичац изриз". Он употребљава од супетаптпва јI-јп11 (сИе Вргасће) нрндев „ језиччн ". Ја мислим дј, нити је добро пити је потребно, од свакога супстантива градити адјективе^ Тако и овај адјсјптив нити је нотребан питп је добар у ов >м ипачсљу, јср јвннчап значп онога, којн има ве-

.шкп језик, којн зна на сва уста брбља.ти. Ја мислим да је бо.т>е казати цирчз у језикц него изрчз језични. Тако иети нисац радо гради придене од сунстаитнва п то таке, за којс бих рекао да 1111 мало пе вал.ају. Тако он зове: аод.иетови додаци, ирирокови додаци. Овај придевскп наставак ов бсз изузетка додаје се суистаптивима, којп значс лице и. нр. Отевапов, Јоваиов, додаје сс супстап гпвнма мушкога рода који значе жнвотињу и супстаптивима мушкога и жепскога рода, којп зпачс бпл.е. Од сунетаитива се пак анетрактпнх оваки придеви пе праве. Таке иридеве ич.рнетов п и рпроков могао би песиик само употребити кад бн хтео речи иодмет и ирирок персоппФиковати у кнквој евојој пееми, али у озби.т,1Н)м језпку, где је говор о граматици, таки облици немају места. ја мислнм да је бол.е казати додаци иодмету, додаци ирироку или додчцн ирпрочни, пего додаци ипдметови п додчцн ирирокови. Тако претераио псоничкс облике ие сме граматичар употребл.авати. Ја бар тако миелим. Јован Шиванови^.

v > х&1ш:

КЊИЖЕВНИ ПРМАЗИ. .Топап Ђак. .Један биогра«скн ванис М■ '/■'■ МилиНевиНа. Београду у српској криљевској ттампарији 1891. АГилићевпћ јс српску књижевност опет обогатио врло јгспим пјшлогом. Дело његово, којеи горе исписасмо натпис, спада до душе још у прошлу годину, но ми га ипак овде регисгрујемо и ие можемо ни да се задовољимо простим привдзом, него ћемо у идућем броју допети о и.ему ошпирну одену. Ва овај мах само препоручујемо српском свету ову красву књижкцу. Трн листа из живота. Написао Дутан Рогив. I. „Проклвт му норо/.— п. „Другарице". — iii. „Жеџска Београд 1892. Штампапо у штампарији код „Нроевете". Накладом ки.ижаре I!. Баложића. То.је прва књига, коју добисмо за ову год. Немио омек ! Ако тако пође цсле годипе, по Ке пропевачи српска лепа књижевиост. Но већ смо свикли 113 „накладс В. Валожића добијати свачега па није нас ни ово изненадћло. 1>огдћ је до сад доста пиеао и главно 1|у је обележје радшЈима пска чисго детни.аста најивност. Та се огледа и у опе трн нрипоистке. Без духа, без садрж.ипе — ето то је све, што сс можо рећи за те приповетке. Не васлужују преиоруке.

КЊИЖЕБНЕ БЕЈ1ЕШКЕ. Светиеллв Нуловић у својој расправи о Браику Радичевићу коистатовавпги, да јс Браико читао стлре дубровачко-дал.матннске песнике, примећава („Глас", XIV., стр.

130.)': „Ну од куда је познавао Брапко старе песпике дубровачко-далматинске? Још за ране младости Браикове тгрепггампао је био ЈоФтимије Поповић ћирилицом Гупдулићева Османа, и у Серб. Т/ар. Жисту и т. д. Све је то могао читати Бранко." — То дакако не може иико више ни поеумњати. Буловић је добро опазио особине дубра вачксЈ-далматипских песника у Бранкову језику, а и сам Брлнко слави „красни Дубровник" „та сч иесме из старп«/е". На то ћемо еамо ово баш у нрилог том Факту да паведемо. У карловачкој римиазијекој библијотеци имаде ие.ки десетак књига, на којима пише имо или Бранка Ради.чевића, или н.егова оца Теодора, или брата му Стевана. Пего ово за овај мах нас се највише тиче: „ Гапнн дела Јесте Поиоеива свезка тгреа Тако је штамнано иа ирвој страни корица а на последњој страпи корица: „Идилија Суае , Гидмилоев и.о МиичетиИу па пасловпом пак листј : ,. Идилиа. — У Будиму Писмени Краљ. Бееучилишта Пештанскаго. 1820." На тој књижици има псколико имепа написаних, дакле промепила је више госпоДара, али три пут пише ту: Алексачдерк 1 'адииееиу:>, Нема сумње, да је н Бранкова била. Потпис јс писан детињским рукописом. Брапковом својином иостала је кп.илсица та, док је још био у Земуиу ђаче у основној школи. Па корицама, трећој страни, има ова белешка : „ Мамнцае умрлџ 14 Марта иоелеаодне у Деа сата у етор/апп,. /I самЋ осто оду , Мамице одг, 9 Годиин. Ученик 1 С 1а л е у '.Уемуну 17. мџрта. и Нити! се каже, ко је тај „га", нити се каже годпна,