Стражилово

43 3 ВЈ-

Ца се 1.утом, у тпшиип, Исмред мене немо крећу Свакн ми се познат чини Укал;у се, на продећу. К'о обала с цвећем снојим, 1Пто крај брза брода ле11е,

11ред очнма тако мојим Прошлост јури и пролеће. Јуре дани стари, знани Свакога се добро сећам 1Га к'о путник раздрагани, Неку тиху сласт осећам. Вл. М. Јованови+>.

ТИ, БОЖЕ, НЕ СПАВАШ! Приповетка Панте Попови^а.

ребало јс о божићним покладама пропгле-године сто Форината. Нужно ми је, в-«;;о пужпо требало. Мучио сам се свакојакр да их набавим, али никако, још дна длпа на су ту и нокладе, а иована ни да запокладиш. Искао сам од родбште своје, искао од родбине Жениие. „Да си од куд јуче дошао! к рекопге ми они; но да сут])а дођем, то ми пе казаше. Молио сам п])ијатеље," да ми их позајме или да ми буду ј шгџ{. Новаца својих иемају, а јемци не ће, веле, с тога да ми буду, што желе да ми остапу добри пријател.и, Сноменуше ми ону реч : ако мислшп да шгубипг п]>ијатеља, подај му новаца у зајам. У чему се ондато доб]>о п])ијател,ство састоји, кад ми ие ће, батн иа ])изик, у невољи да иомогпу V Кад пемам невол.е, не треба ми ни нријател.а. Латио сам се иа нослетку слатке браће, који су ми толико пута у моме дому па!Д ])авл.али, да бих од тих паздравица, кад "IX сваку у једпо буре сл.ио, сто хектолитара среће и двеста б])атеке л.уоани саС/гавИо ; али то еу нријател.и, докле чаигу

теое су II

држе у рукама ; кад п,у оставе, и оетавили. 'Гн ти само за то „многаја љета и.еле, да ("»н још много твојнх бу])ади осушили. То су само, (1рнјател.и твога иод]»ума и твога стола а, твоји не. 1Пта сад да чиним ? Да чудпе с]»амоте моје! Ако 0 ноклаДах пе узимам ето ФОрииата, добош ми долази нред кућу, отац и мати, који би ми још иомогли, давно су умрли а иокладе еу прексутра. Кад сам у вече даи нре пред нокладе легао у ностел.у, иикако нисам могао да заепим, нревртао еам се тамо, нревртао овамо,. устајао сам, ле]'ао, пио воде, иалио

цигаре, отварао и затварао нро.зор, терао мачку из еобе, грдио псето у авлији, бројао сахате и четврте а уз то емишљао и омишљао, али ништа. На нослетку паиђе и искуптатељ. Како би било ово? — То није лено. А како би било ово? — То онет није ноштено. Већ је два часа но но ноћи. Умораи сам јако, малаксава ми и дуига и тело, сан ме већ хвата. Али како да спаи.ам ? Иалим цига]»у, да сан расте])ам, али ми ее и миеао и нигара гаси. 11е могу даље, шта ћу, нисам гвожђе, човек сам, а човек пе може да не сиата. Да, човек мора спавати, ја морам спавати:; али ти, Воже, не епаваш, ти никад пе сиаваш, на кад не спаваш, а ти онда, молим ти се, брини се даље за мене, а ја ћу лено с благословом твојим да засиим. То ми беше носледн.а и најнаметнија мисао. Заспао сам и спавао сам, као што уме нраведап, са евачим састаран, задовол.ан човек, као што уме прави хришћанип, као што уме слуга божји да спава. Онавао сам тако до нет часова ујутру, па и дал.е бих, но неко закуца на прозор мој. -' Ко — Стран човек. — Које добро? - Пустите ме, госнодине, унутра, имам велика ноела. — Па дођите, нријатељу, доциије, док сваие. — Али поеао је врло хитан. Пустим га унутра. Беше то здрав, крунан, висок човек око својих недесет година.

је?