Стражилово

чз 4 ц-

Ношња му је она економа ерпских иа Нотнсја. Све је на н.ему ново и фино. П о ношњи тој види се, да пема мап.е лапана, него нтто има година, а по нуначком „благоутробију" види се, да му земља није интабулирана. — На које добро, прмјател>у ? — Не :шам како ћу да кажем, госиодиие. Оно, ако Бог хоће, може и добро бити; али ово, што се код мене десило, ваљда, од како је света, није ни код кога. Нонудио сам га одмах, чим је ушао, да седне, но ои се иајире устеиао, иа но што је ово горе изговорио и ја га иа ново ноиудио — Сешћу, каже, морам сеети, дугачко ке то бити, што ћу вам нриноведати. 11а, машући главом, додаде : — А и пе може се то тако лако ис-казати; јер то је право чудо, госиодине, што се код иас десило. Поиадија ми је дотле мирно лежала у ностељи у другој соби, од које су врата била отвореиа, но кад чу, шта овај човек говори, оиа се исправи у постељи, па седе на уаглавље, да би боље чула и видела нрииоведача. И ћерка ми, швигаЈшца од нетнаест годииа, иснравн се тако исто у другој иостел.и. Шушам, и:( друге собе збуии страпца, но ја га охрабрим, да то ие чини ништа, да је то моје друштво, а ако је, рекох, баш каква тајна, можемо ићи у другу собу. — Није, вели, тајиа, тајна ее ником не казује ван нони на исповест, али ја писам дошао на исиовест него на нрииовест, а то је боме, госиодиие, баш права ириновест. Да ми јс ко другн то казивао, ја бих рекао, ца је то снио. Казаћу вам ја све, на, не марим, иек и други чују, само је то дугачко, па молим мало да се стриите, изволите и ви, госиодипе, сести да на тепаии чујете моје чудо. Ја дотле писам сео био, ко љеговој оиомени тек опазио сам да пе седим. Седием. — Дакле, изволите, да видим, је ли то баш чудо, што хоћете да ми иричате ? — Та, како то ие би било чудо, госнодиие ? Зар то пије чудо, кад момак добегие

девојци? Да девојка одбегне за момка, сте, знам, много пута чули, али да момак бегне девојци, то код Србина још није би То се чудо ето у мојој кући десило. М( кћери иоћас добегао момак. Само, мол! да вам приповедим, како је то било. Спавам ја ноћас у кревету, кад к; сан учнпи ми се да неко улази у со! Знате, ми пемамо обичаја да иоћу забр љамо врата. — Добро јутро, раио! Ја се иа то тргох. — Добро јутро! Ко је то? — Ја сам. — Ко си? — Уиалите, молим вас, свећу. Кад уиалим свећу, имам шта и виде Мог највећег неиријатеља син. Какво је чудо сад?Шта тај ту тражи? иомисјшљ у себи, на га по том оноро занитам: — Како си ти, море, смео мога пр прекорачити? Ои ћути. — Како си ти могао овамо доћи наших вашака ? Говори, како си мо проћи? Он скинуо шешир, оборио главу ћути. — Шта је то од тих иаших вапга> да ми тућин у1)е у собу а оне и да га огласе? Је су ли носкаиале, шта лн ? — Е, рано, не ће натпе вашке никад н.ега, рећи ће мој сиичић од нет годи Доће он на чува тамо доле у колиби сешом нашом наше кукурузе, а паше ваи кад га виде, каогод и сеша што ради, " скачу од радости. Мени је сад тек нукло нред очима. — Жено, жепо, та ту пије без тв масла ! — Ју, Бог е тобом, човече! — Ни беле! — Хајд, манућемо, нријатељу, же иего ко је тај момак и. од куд ти је злотвор? — Та ко је? То је син мога сус иа салашу. Иа он ми није злотвор, а ш кад ћемо истину рећи, толико ни п>е отац, иего смо се ми ире четир године вадили, шга ћу да кажем за што, ни што, баш ни за што, на тако све даљ