Стражилово

43 54 ЕЗ-

тсра, пође према нонору у шетњу. Тако у мисдима иађе се на један иут и не знајући нред Леонтијевом кућом. Оиазивши кроз ирозоре светлост уиути се нрема вратима, кад из иеиада виде, где иеко нрелази са сокака иреко тарабе у врт. Он пречека у сени, да тај ненозиати прескочи. Колебао сс не зпајући пгга да ради, јер не зпађаше да ли је то лопов или какав обожавалац .•[еонтијс.ве жене. Нромисли се мало на ипак одлучи, да треба да нођс за нснозиатим и ирескочн, као и онај први, преко ограде. Оиај се иоткрадао к прозорима; 1'ајскн је ишао за њим :па застаде нсколико корака иза љега. Пелознати сс успне до прозора Леонтијева и на једаред иоче, штогод је јаче могао, добовати по стаклу. То нпје лопов, него ће по свој прилицн бити Марк! помисли Рајски. Еј филозофс ! отварај ! Чујеш ли ти, Платоне? говорио је глас с иол>а. — Отварај брже! Обиђи на стененице! одазва се нотмуло глас Козлова. — А што да идем опуда, да иробудим вашке? Отворп само. Добро, доб]»о, прпчекај само; што <ти је напаст! говорппи' Козлов отварајући прозор. Марк, јер у ис.тииу бснге ои то, скочи у собу. А ко јс то, што се за тобом пеНтра? Кога си довео? питаше Козлов одступајући од прозора. I [икога. Теби ее само чини да видиШ некога... Ал глеу заиста улази неко. — Борис! Зар н ти? рече изненађсн Леонтије. — Од куд сс вас двојица тако састадосте? Марк само погледа Рај скога и окрену се онда к Лсонтију. — Дај ми брзо друге чакшире. Ммаш ли вина ? — Шта је то с тобом, одакле долазиш? запнта Лсонтпје унрснашКси кад јс оназпо, да је Марк скоро до нојаса искаљан блатом, ципеле и чакшире бсху скроз мокрс. — Дај само брже, што иштем, исмој ми

ту ваздан ириновсдати! одазва сс нестрпљиво Марк. — Вина нема, био ј е 111арл код нас на ручку, па смо све понили, али чини ми се да има ракиј с. — Где стоје твоје хаљине? — Жена ми спава, а ја не знам, где су; требало би иитати слушкињу... — Ништа, ништа! ја ћу већ и сам паћи. Оп узме свећу и оде у другу собу. — Ето — сад видиш, какав јс, рече Леонтпје Рајском. ПосЛе десет минута врати се Марк са чакширама у руци. Где си се тако исквасио? запита га Козлов. Прелазио сам преко Волге са рибарем иа чамцу, па кад смо се приближили ади, опо живинчс патера чамац на пруд; морали смо оида с.илазџтп у воду, да га отиснемо. За тим, не обраћајући никакве нажње на Рајског, пресвуче чакшпре и намести се на наслоњачу тако да је саставио колена са брадом. Рајски га посматраше ћутке. Марк имађаше од ирилике двадесет и седам годииа, беше јаке грађе и нроиорцијонисана тела. Лице му беше бледо, светло-руса коса зачешљана на потиљак, оставл.аше непокривено испунчено чело. Брковп и брада беху ретки и светлије боје него коса на глави. Отворено, или бол.е рећи дрско лице"бешс му испуичено нанред. Црте његова лица пе са свим правилне и крупне, лице ире мршаво иего пуно. Осмех, који му се но гдекад показиваше иа лицу, изражавао је час досаду, час нодсмех а ретко кад задовољство. Ноглед п.сгових сивих очију бепхс с.мео, изазивајући или још чешћс хладан и прсма свему немараи. Згрчшшш се, као што смо видсли, очи гледаху на све мирно или хладио, али та мирноћа бегае само на површини његовој, опажало се на хкему пешто, што ономиње на иса, кад мирно лежи. Шаие метнуо једну поред друге, нашанама мирујс снаваћнва љушка: чиии ти се, са свим је заснао ; само једна трепавица увск дршће, а иза ње једва што провири црно око; но чим врата луину или се покаже страно лице — ти лењиво испружени удови за тренут ока се приберу, цела Фигура је иуна ватре, бодрине, лајс, скаче. . . . :ће се).