Стражилово

чз 55

П 0 У К А. I- §1«—

■Ч 4 ' т- I 4 * г.

нам

ТЈг1ј8. — то је Рим, моћна п голема „варош", ко.ју стари Латини назваше вјечитом; варош, која је својим законодавцима, својим трибунима и својим бесједпицима даровала језгру данашње цивилизације. Видјети ту славну варош; стати иогом на оно освештено земл.иште, на ком оставише бесам])тна трага стопе Брутове и Цезарове; насркати се оног истог зрака, којим исиунише благородне г])уди Катонове и Грахове; слушати одјек својих властитих ко]»ака иод оним истим облуцима и мс1/ оним истим стубовима, гдје се некад ]>азлијегаху Цицеронове Филинике и Хорацијеве сатире ето за чим је моја душа од вајкада чезнула! За нјесника и умјетника је Рим отаџбииа нострадалих духова, узвишена колијевка врлине и љеиоте, варош, која човјека у свакој невољи тјеши, јер је сваку иевољу искусила; за нобожног је вјерника то света варош, католичка Тгаба, у којој сједи иамјесник Христов ; за сваког је изображеног и мисаоиог човјека Рим историјска варош, која и данданас људство заноси чаром својих успомена и рјечитошћу својих џиновских рушевина. Пема нигдје под каном небеском такове вароши; нигдје се човјеку живље не нризиру слике и сјене унокојепих времена; нигдје људској души није нодесније (као што се дивно изразује један старииски иисац) да се у ирошлост уживи и постане савременицом сиоменика, које носматра. Утаман се данашљи Рим уииње, да своје улице и своје зграде са захтјевима новог живота у склад доведе; узалуд италијанска иријестбница настоји да се што векма модернише; путници ће у њој нада све класичну старину тражити. и, ако Бог да, још за дуго иалазити. Ма колико повијех улица крчила, ма колико новијех

У ЛАТИНИМА. Пријатељу Милану Сави^у. (Наставак). зграда подизала, она ће остати увијек пријестбницом римскога царства, колијевком италијаиског Ренесанса ; а то у здравље величаиствених рушевииа и дивпијех сиомеиика, којима је снабдјевена. Па онет путинк, којије дошао да римске стариие разгледа, мора да ])азочараи остаие, силазећи из вагопа на римској станици. Гдје сам ово стигао? пита он сам себе изненађеп, гледајућп унакрст нове грађевипе са свим модериог стила, каквима се већ давно у Бечу, у Петрограду п у Берлину навикао. Да л' је ово Рим, или I Гариз ? А тај га утисак и даље прати, кроза сву пространу „Уја Ха7Јоаа1е", догод не стигне на „Млетачки трг' ; , гдје га истом суморна и уједно грандијозна иалата аустроугарског иосланства (Ра1агго сП Уепе21а) на монументални 1 'им иодсјети, којега је ради овдје и дошао. Ну тек па Корзу , па чувеиом римском Еорзу , који се у нравој лииији чак

до пијаце „с1е1 Роро1о" развлачи, мимоилази иутника та непријатна нововјековпа утвара са свим. Овдје он тек осјећа, е је ступио у срце иапинског Рима, )«)ји ће да му открије тајтту старог латинског свијета. Савјетовао бих нријатеље, који овамо до^у, да одмах, како се у гостионицу смјесте, иа кола сједну, па се једиом у накрст кроз варош нровезу, да би у оиће терен унознади, као год стратези, кад се на сукоб спремају. Прије него се човјек ода ситном разгледан.у, он треба да варош летимице промотри, те јој том ирнликом двојаки карактер, стари и пови, ме!>у собом уиореди. То смо и ми двојица, мој друг и ја, данас учинили, устављ.ајући сваки час кочије, да у градски плаи завиримо. Што се големости тиче, иови Рим пије пи налик староме, каква нам га онисују ректори, историци и пјесници, али је он свакако, својим многобројиим чесмама, сво-