Стражилово

СТРАЖИЛОВО

а И|

I ег> /Л\ (1Гћ ГгЧеЖ

БРОЈ 5.

• У НОВОМ САДУ, 2. ФЕБ1ЛУАРА 1892.

ГОД. V,

/Л Л А А. Г

Г\ 4Љ С^Ху5 (оЧ} А Г\..г\ л А /\ ЛЛЛ.А.Л_ЛХ 11 1 111 1111 ■ I 111111 I ■ I 11 9 I ) 1 1 I ■ 111 I В 11 111 II ■ 1111 1111 > х

I« ПЕСНИШТВО.

0Ш0 ЛИШЋЕ.

клко ,је увенуло лшпће У пенуло/ па иа ' зрмл.у пало ! И сада се под високим растом Пакунило и пнгомилало. Сад у снегу и у води лежи А влага га тони и заЛива, Па, полако, умире и труне II, лшјпосле, цриа земл.а бива. А иекад. се, свеже и зеЛмго, У ноносу на внсини вило Некада се у љесовој сенци Оваком мило одморити било. И раст сами друкчпје изгледа: Пре је вес'о шуштао са њимс, А сад ћути .сетан, оголићен, 11.ездкло'н>сн у сред л.уте зиме.

Понос н.егов на земљу је пао А ветар га разнео по стази, И сад тамо у мочари лежи, Ко год проЈ)с, презрнво га гази, Ох, тако је са жел.ама мојим! И оне су нскад живље. биле П оие су, иа висини наде, Моје срце некад веоелиле. Али сада мпогих од н.их нема , — Очај их је сатарио љути Још по нека, ири свршстку своме, Оборена тугује и ћути. Преме иде, па их бесно гази — Не брине се 6 њином.е вају А оне се, на умору свомс^ Тек 1 го кад што уздахом издају.

Оне I <уте, умиру^и труну, А ја живим, као раст у сред "зиме - Олуј дува, а оп сстаи, тужан, ПевоЈБно се новоди за љиме.

Вл. М. ЈовановиА.

1а 11едел. у дана после смрти етариЈег ^јГЈ ^свог сштчика, кога несретна гуптобол ,а из непада отрже из тоилог родитељског загрљаја, ееђаху еудија Иван Ди-

ПЕСМА ЛАЗАНСКОГА. Ириповсда П. Жељски. митријевић и жена му Марија сами у соби. На иољу. се већ ночео хватати сумрак. Ивар беше озбиљан, управо суморан и 'тужаи, сеђагие немо и замишљено гле-