Стражилово

43 88

идејал и какав јо. иросвстни идејал данашњега доба ? Од кад ј е човек почео умовати о себи, увидео је, да има већ од природе много недостатака, да од детиљса^ва обикне многим погрешкама. Зааселео је да их бар у својем сиву искорени и да исправи стабло, док јејош младо. При томе мује машта створила узор од човека, окићена особинама, каке« је само најлепше могао замислити. Разна доба и разни народи имали су и разне таке идејале, како је већ донела собом повесница и оића висина образовања. Тако беше старим Јелинима идејал мудрац, РиМљанима говорник, јер је говорничка вештина најпотребнија државнику. Грцима доба св. Саве беше идејал: религијозан чввек, пун хришћанских врлина. Тако беше још до скора у наше браће под турским госнодством идејал јупак, „који знаде стићи и утећи и на страшном мјссту постојати". У напред се може очекивати, да ће најсавршенији бити идејал данашњега просвећенога Доба, које се могаше користити богатим искуством нрошастих векова и велнким напретком у наукама, особпто наиреткрм ФилосоФије. Па дакле на што треба да тежимо у образовању, шта може и шта треба човека да усре1ш, 1;аком нросветном идејалу треба да следује људство, управо, који нросветни идсјал је најд (1С 'гојнији, да човек иде за њим? Ово иоследњс треба особито нагласити: који просветни идејал заСлужује по својој апсолутпој вредности, да га ' јовск ностави себи узором? Јер и данас су међу л»удима веома подељена мишљења, како треба дете образовати, шта се хоће од њега да начини, чему да се оно учи. Већина МисЈш, да је просвета само ередство, да се дође до хлеба. Други опет, којима је живљење обезбеђено, желе, да им дете нрибере толико зпања и да стече Формалнога образовања, да се „уме наћи у друштву". Али није тешко увидети, да оваки идејали не могу имати оДлучну вредност. Како се често срећемо са.људима, који су споља врло углађсни, умеју „да се нађу у друштву" а у дуига им је пустиња и морална голотиња, колико их имА са главом ирепуном сваковрсна знања, али зиања ненлодна, знања, које није ником (па можда ни њему) од користи илије од штете за друге Људе, колико њих ћемо наћи у друштву, који имају потпуну квалиФикацију образованих л.уди а у дубипи душе им госиодари суровост? Није и не може бити највиша сврха про-

свети пуко знање, ма оно било како огромно, ни једнострано умење, ма оно било како савршено. Само оно треба да је човеку просветии идејал, што има вредНости и за личност човекову, а то је једино воља и то тврда, доследна воља. Па још ни то иије доста, него така воља мора се нокоравати још и моралним законима. Човека као, такога не одликује знање ии вештина, него дело, које истиче из слободне одлуке његове, а стоји у складу са моралношћу. Према том у средини сваке васпитне наставс стцји образовање таке вол.е и за ту наставу има вредност само оно знање, које може образовати таку вол.у. Зцање, које није приправно, да у сваком згодном тренутку пређе у дело и то добро дело, то је као закоиано благо, од којега нема цико користи те је и оио само без вредности. Ето, то је просветни идејал нашега доба, на који треба да тежн еваки родитељ и школа. Ако школа може да образује у својим ученицима вољу, готову на свако нлеменито дело, да начини од н.их карактерие н моралне л.уде, да пробуди у њима свестран интерес за све истипито, леио и добро, онда је она свој задатак иснунила. А да ли она то баш заиста може? Има ли у опће средстава, којим можемо утецати на образовање во.ље ? Психологија, наука о души човечјој, 'говори нам, да има. Данашња наука нам пе цредставља вољу као неку засебну душснну снагу, која се према том може и образовати неким особитим пачином, иего као неку душевну појаву, којој основа лежи у иредставама. Скун свих ианшх представа чини наше зпање. Зпачи, да воља и зиање стоји у нсраздсл.епој свези и да се управо кроза зиање иде к вољп. Узоре добрс (моралне) вол.е поставл.а етика или практична Философија (иаука о мотивима човечјег делања). Према том иросветни идејал нашега времена може* се цостићи, воља сс може образовати. Да ли може школа сама испунити ту тешку и узвишену задаћу? Одговор је: сама не може. Кад детс дође у школу, оно донесе еа собом већ замашпу гомилу сваковрснИх представа (зпања), које су подлога за образовање воље. Ако така садржина душе, каку је дете донесе у школу, не одговара оном просветном идејалу, школа инак нема начина, да ту садржину збрише у детињој души, него шта више, ако хоће да има усиеха, мора па њу надовсзати свој рад. Па п кад преузме већ школа учеПика у своје руке, ни