Стражилово

-чз 9.8 51-

руку, тако га држи чврсто те Иваи мора час два' иочекати, док лагано може иавући руку а да се дете не тргне. — Је ли заснао? зачу се сад Марнјпи шапат. Оиа је тихо ушла била у собу и на ирстима доптла до ностељице. — Ваш овај час! одговори јој Иван шаиућући на почне извлачити руку своју из детиње. — Како само имаш толико стрп.веи,а с дететом? Али за то те и воли. Ојутрос те цело нре ио дие сиомип.ао. Добар си ти, иредобар, Иво, и ирема детету и према мени, само којом срећом Шантаи.е јој се ту стало губити ге Иваи иије разумео носледње њене речи. — ПГта кажеш ? занита је он мало гласније. Пст! Лагапо! Немој да пробудиш дете. Иогледом најиежније љубави материнске погледа у тај мах у снаваћиво дете. — Рекох, како си добар на како волиш дете а и мепи како - Шта ти је опет? Опет еи нешто бледа, ИГта се десило? Та буди већ једаред наметпа, Маријај Она се спусти на постел.пцу чело погу детнњнх. Очнју пије скидала с Ивана а онет му је гледала у очи опако клопуло, опако иодано, као да опет очекује милост какву од њега. Усне јој се једва мицале. — Онрости ми, Иване ! Ја сам по ново згреншла. Руке су јој биле једиа у другој иа крилу и по њнма се опазило, да је иаишла гга њу лака дрхтавпца. Иван у први мах пије зиао шта да каже. — Но, па шта си радила? прошапће најзад мехапично, ии сам не знајући управо, шта хоће с тим иитањем. Чим ју је опазио онако бледу, обузела му је душу нека цриа слутп.а, застреиио је, да ће онет бити крај миру и споравумљењу. Знао је напред, шта ће бити. 1 Гризиања, кајања, суза, кршења руку п на завршетку обрнцања и заклињања. Та није јој то сада нрвипа, било је тога пре смрти првепчета им миого, много пута.

По, шта си радила? ноиови о нитан,е сад свесиије, гласпије и одређе пнје. До1 )И к себи, Марија, умири се Видиш, може се дете иза сНа тргнути. А ваљда баш пнје пишта тако страшно, да ту треба толико околишења. Говори, шта је. Биће лакше и теби и меии. Узме јој руке с крила па је пође днзати с постељице. Она се и сама иагло дигне, надие њему око врата а сву је ПЈ)еђе језа. Ивап је нрихвати, нритисне уза се и пелнто је па ипак силом одведе од постељице до диваиа. Ту је иосади на и сам седие крај ње. 1 Бена глава клоне па његово раме и уста се паједаред нађу тик уз његово ухо. — Ивапе, опет сам му пнсала! једва јој еиђе с усана. -— Зар ? тргне се он но у исти мах се и свлада те се не макпе с места. Еј, Марија, Марија, ниси требала то радити. Та обрекла си ми, заклела си ми се. •— Јесам, Иване, знам и. кад! Ој, али да ти знаш, како ја патим, разумео би ме онда. Видиш, Иваие, ја морам имати некога, коме да се изјадам, кад ме стегне јад и туга за мојим дететом, за одлетелим мојим соколом. Мепи је тешко, Иваие, веруј ми, страхота ми је тешко, а одлакша ми, кад у иисму излијем своје боле. Иван је само елушао а пије је пи погледао. Чисто га је етрах било погледати у п>у те је кетрепимице гледао преда се. Чуо је и разумео сваку њеиу реч, али је осетио, да тих речи њених није кадар да схвати, да су му те речи чудне, иејасие, загоиетпе. — Иа за Бога, Марија, — нрибраће се најиосле. и окренуће се н.ојзи, — ако је до тога, зар ти нисам ја ту на да ноштено поделимо опо, што је воља божја? А не умем ли ја, у сухопарпоети и дрвењастости својој, довољно да ти дам утехе, где ти је мати, где отац? Ко те може већма л.убитн од њих двоје, ко па овом белом свету може боље схватити твоју тугу на ко јој боље може паћп мелема? Па зар ти баш пп пајмање не одлахне, кад погледаш на Милоја, коме је твоја материиека љубав и брига иужпа као кора хлеба? Марија, Марија, ја те не разумем.