Стражилово

43 141 8-

раскош у другам излишним и мање потреоним стварима, наћи ћемо да се немилице троши новац на еватове, свечарство и различнс теревен-

ке. да женске носе свилу и другу скупу материју која им. ни мало не нриликује и коју на брзо исквари и уништи сеоски прах и блато.

(Наставићо се).

Др. ђорЏ Дера.

У ЛАТИНИМА. Пријатељу Милану Сави&у. (Наставак.)

ад «зам се у ову јаоучииу провукао, мог.јо јс бити једаиаест сатаиз јутра. Кренули смо оздо у десет, али смо чтгтав сахат, краткијем иочивкама, унотребили у узлажењу. Мој друг из Задра не хтједе, да се у њу нен.е. али се ту десио намјерник један, који ће, вели, са мном „горе у буку". То је нонићак један из Ромаље, који овдје свршава богословију; дошао је да једној сестри, младој и љепушној сељакиљи, Петров-храм иокаже; нб ни она не 1.е. да се даље иење. Право да кажем, ни ја не осјећам за то ваздушно пењање много одушевљења, ама попић пе да мира. Срамота је, вели, довле доћи, а у „бућу" пе узаћи. И тако се и ја за љим провучем и уђем у тај округли котао. Да, ирави котао, јер се иуста бронза од сунда угријала, па хоће да те жива спржи. На јабуциима неколико процијепа, радииромаје, али то на овој жаронеци слабо помаже, и ја се брзо снуштам у лантерпу, пекуд преетрављеп, као да ме велика погибија минула. Попић јопг ие слази, него озго сестру дозивље, која се још једпако нећка. Најзад сиђе и ои, али окретпо и равнодутино, као да се.но Еорзу нхетао. Ми му се дивимо. Кад смо се у лантерпи малко одморили, шл ,еЈ 'осмо у галерију око кубета, одакле је величанствен ноглед на црквене бродове. Кад сам у ту галерију ступио, устукиуо сам иа први мах, од страха да -ми се пе заврти евијест: учипи ми се, као да сам у какав нонор загледао; л.уди, што доље но цркви миле, изгледају ми као мрави. Аићеоске главе. што ми се оздо чињаху ситие као јагоде, узрасле су еада као глануриие циклопсКе. Олазећи доље у црКву, зане ми око за

једну ствар, на коју се отоич пе бијах довољно обазрео. Уздуж свију степеница нашарани су зидови разнијем инскрипцијама, што су их иапе у разиа доба ту поставили, ради успомене на високе госте, који су земаном на кубе узлазили. То су већином страни владаоци и чланови владалачких породица. Сјећам се, да еам ту нашао, мећу осталим, на имеиа руског цара Николе, надвојводе Максимилијана, несуђеног мексиканског ћесара, бразиљског цара Дон Педра, бивше царице Евгеније, претендепта Дои Карлоса и т. д. 0 осталијем великијем људима, царевима умјетности и ФилосоФије, који су се, боравећи у Риму, овдје иели, нема никаква номена: то је ситни новац људскога стада, о којему узвишени иастири на Петровој катедри не могу рачуна да воде. А како би га могли водити, кад нађоше за добро ни да макар на којем мјесту урежу име великог творца овог чудественог хсубета, с којега се толико окруњене главе довле нотрудише ? Петрова је црква, без сумње, највпши и најбогатији, ал је она уједно и најнроФанији храм на свијету; то је храм, што га је паиинска сујета сама себи, а пе Богу нодигла. Доста је казати, да у њему нема ћошка једног, гдје се име какова иане у злату не блиста, а нашшскијех споменика, који у овом храму божје мјесто занремају, има седамиаест на броју! Сувишно је рећи, да ти споменици најмање о Согу говоре, и да вјернику сиомињу само историју римскијех напа, која не наличи ама баш ии мало историји тебајидских иустињака и светогорских испосника. 0 дивовски Петров-храме, премда си у својим детаљима и у своме раскопшом бо-