Стражилово

чз 132 ез-

реле ватрице те у густој тами обасјаваху бледа, уморена и очајањем подивљала лица, која се око ватара згучила иа се греју. Неколико официра стајало је иред једном кућом, у којој је била за иоћас врховна команда. Они иаређиваху а коморџије товараху ствари и акта канцеларијска у сиремне коморе. Од њих смо дознали, да ће врховна команда само заноћити овде, а сутра ћемо сви у Ниш, јер опасност прети и Ак-Паланци. Једна болничка кола, црвеног крста, протутњаше поред нас и пронеше последње рањенике за Моралију. Моји сапутници наћоше ноћпште засебе; сад је требало да га и ја потражим. Али Ј 7 де год сам навратио, не иађох ни једиог угла. Људи, жене, деца, ОФицири и војници, све је то лежало по подовима, једно поред другога, уморено и сањиво, да није мицало чак ни онда, кад сам, нрелазећи нреко њих, бирао, где да стапем, па сам инак но кога очеиио. Очепљени се само иромешкољи, иешто промумла, још згодније наслони главу на плећа свога комшије и продужи хркање, као да не беше ништа. ЈГосле подужег лутања, од крчме до крчме, набасам иа некакву каваиу. И у њојзи беше иреиуио; све то лежаше ио ноду једно крај другога. Али ја опет угледах, за једним округлим столом, празну столицу. Око столова седело је па столицама много њих и седећи спавало. Гледајући овај заспали свет, учини ми се, да сам у очараном дому, пад којим је злдбпи дух иавукао завесу снова за навек. Тамо све спава, нико се не миче; а почадела и увучена ламна треиери, озго са таванице, прљавом, учмалом светлошћу и тајаиствено жмири на ове људе, за које осећаш, да су још живи, само но оном одмереном дисању. Она празна столица као да мене очекује. Требало је да се, само још ја, једпни будан међу овим заспалима, спустим на н>у, па да се и сам предам ономе духу, који над овим домом влада. Прелазећи иажљиво иреко засналих гомила, снустим се на столицу, одунрем лактовима о сто, (а таман за толико и беше места), и заронивши главу у шаке, мучан н злово-

л.ан станем очекивати чаробпу руку оиога духа. Али сна нема. Пред склоиљеним очима вијале су, око мене, разне успомепе последњих дана. Бугарске чете, бегунци, рањеници, ужасни положај отаџбине, све је то хаотичном вревом врило у мозгу а кроз сав тај страховити хаос уилетао се, од некуда, и нишки женски оркестар толико, да сам готово јасно чуо, како ми зује крештави звуци Августине, леНушкасте певачице из тингл - тангла: „ Ш:> ти куигл кондурице, море?" И у томе измешаноме хаосу, који павлачаше неко тупо бунило, осетих, како иаваљује на меие иека незграпна, тамна маса; ноче ме у нешто тешко н дебело умотавати, и иритискивати доле; руке ми клонуше, иенадио климпух главом и скочих. „Доле оружје, сто ти вера бугарских !" — ЈГГто ,ме удараш? — зачух нечији одговор, и у томе часу иуче шамар за вратом онога нрвог. Сви око стола нрепуше, дшоше главе I и само иромумлаше: „де, де! ко то бунца?" па поново зароиише у дубоки саи. Оиа двојица, што се у сиу ноздравише иесницом и шамаром, подигоше такођер главе, ногледаше се буновно и ионово легоше један другоме на плећа и захркаше. А из далека, тамо, од стране Пирота, грмела је иотмула тутњава топовска. Које овај бупт буновних снова, а које она грмл.ава топова, што је пз далека гудила, расанише ме са свим. Ово место, које бих мало час златом исплатио, еада мн иоста незгодно. Паде ми на ум, шта би било, кад би се нешто која бугарска граната нашалила па се гроз таваницу, на сред овог стола, спустила. То ми не беше баш тако пријатио и ја изађох на улицу. По улицама се ве!> одавиа све утннгало. Поред погашених иатара гуче се, једно уз друго, л.уди и жене и сцавају. Мрак се сложио као тесто. Не видиш ни нрста пред очима. Само се из далека чују одмерени кораци вОјпичке натроле, која у овом хаосу сна једина будна луга. Умотаии у своје Шињеле и неми изгледају ми, као тајанствене сени духова, који над заспалим светом бдију.