Стражилово

-&з 133 ез-

У оближп.ој крчми изби дванаест. Сан ме поиово хваташе и ја се сложим на пеки дућаиски Кенепак. Умотан у еуру ]«абапицу купио сам се у кдупче, само да се, колико толико, иагрејем. Дремеа; надвлађиваше хладпоћу, и саи, који у моме -умору и овој хладноћи личаше в итт те па буновни ааиос него на мирни сан, већ се иадвијао. Кроз Т1рви дремсн; зачух иеки перазговетап птум. Учини ми се да су од пекуда стигли Бугари, на се еада нолако ирикрадају да иас на сиу наиадну. 11 рихватих се реводвера и скочих. М за цело онај шум не беше само саи. У близипи чујем како нешто таика по блату, а уз то јопг и јепап.е женског гЛаса. Једпа тамиа сепка нромицала је, готово пузећи, иоред суседне ограде. Отуда сам и јецање чуо. 1'ади сигуриости извадих револвер и по1,(> х онамо. — Стој ! ко је тамо? Место одговора пеко зајеца. — Ко си? Говори! Онет јецан.е, — ИунаКу! — Ја-а-а-сам! одазва ми се она сенка, јецајући иснрекидано. То бепте млада женска прилика. 11 ола збуљеиа а пола иреплашепа и изнуреНа, стојала је преда мном. Одевена је пристојно у хаљини неке загасите боје; али та лепо одевепа жена беше боса. По овом блату и хладноћи газила је босим погама. У и.езину крилу, које је рукама иоткупила и до појаса задигла, носила је неки свежан.. — Шта тражнте овде, госпођо ? запитах је блажим гласом и ириђох ближе, да видим, шта иоси у крилу. Смилујте се, господине, ја сам бегупица. Сад сам тек стигла. Ето, боса сам. А тако је хладно. —г А шта вам је то у крилу? Она ие Одговори, већ нрикуни још јаче рукама своје крило и ноче јецати. Ја јој га расклоних и изнеиађеп устукпух. У крилу се мешкољило, голо-наго, малепо детенце. Бежећи испред Г»угара ова јадиа жена нрешла је босонога, ио хладноћи, тодики нростор на се у бегању и нородила. ЈБу-

бав мајке надвдадала је сваки осећај и она, не гледајући, што ће боса пропасти, увила је новорођепче у сукњу, а своје слабо тело оставила да се мрзне. Можете мислити, како ми је било ! Збацих са себе кабапицу и њоме увих породиљу. Да ми иису па ногама забрекле чизме, јер их већ четири дана нисам скидао, скинуо бих и тг.их, само да њу обујем. Толико ме потреола судбина ове јаднице. Уведох је у прву кућу, али ппгде ни стопе месТа. Пробудих једног оФицира и замолих га да устугги места породиљи. — Одлази, бре! обрецну се овај. — Ама процашће! — Море, батадп! Пи рођеном оцу пе дам ово место. Шест ноћи гге снавам, на зар гги сада? Била родити сутра! А мога оФицира нозгтајем иггаче као нежна човека, који има и срца и дуиге. Али у оваковим нриликама човек ирестаје бити човеком, оп је звер. Шестодиевни умор и песпавање угушили су у њему сваки пежнији осећај. 11о1>осмо другој кући. И онде је бидо пуио. Ади неколинина њнх није спавала, пего су, седећи на поду, игралп карата, Кад уђосмо, мрко иас погледаше. Куд ћете амо! Нема места! нема меета ! — Ама браћо, да склонпмо ову госпо1)у. - Ие може, брате, гге може! — Та имајте душе нрема несретној нородиљи! У томе се као норучеио зачу из крила ове жеие детиње јецање. Неколицина њих скочише и приђоше жетгп, која се једва држала на ногама. Својим незграпним рукамаприхватише из мајчииа крила оно детегтце, тако нежно, тако сажаљиво, да чисто осетих, како ми се купи у очима. Начинише ностел.у мајци, добавише од пекуда мдаке водице, оиа опра ноге, а дете окупаше и новише у своје прљаве кошуље, тепајући му и вукући га за носић. Мати извади дојку и лежећи нодојтг детенце. * Готово посрћући од умора дутао сам гго улицама. Пођох своме ћепепку, ади то