Стражилово

-чз 164 &-

ви ме се ипак плашите! Ко вам је то напуцио гдаву страшним стварима о меии? — Марк ! рече Рајски. Све се ускомеша иосде ове речи. — Ко је тај Марк? заиита Тичков, скупив чело у боре. — Марк Водоков, који је овде интерниран. — Ах, онај разбојник! Зар ви њега познајете ? — Ми смо пријатељи. — Пријатељи! Татјана Марковна, шта ја то чујем? сикну старац. — Не верујте му, Ниле Андрејићу, браипла се Берешкова, он не зна, шта говори! Он твој пријатељ! повиче Борису. — Па, да богме, бабушка! Зар није неки дан вечерао и преноћио код мене? Зар му нистејош ви сами послали перину и јастуке? — За име божје! Иути, Борисе! промрмља Берешкова нренеражена. Али то беше већ прекасно. Старац баци на Татјану поглед иун прекора и презора, госпође је гледаху са сажаљењем, госнода зинуше од чуда а госпођице се сабише већма но икада у гомилу; на Вјерину лицу играше осмејак, од којег јој се тресао подбрадак, она уживаше гледајући то прекрасно друштво и погледом пуиим осећаја захваљиваше Рајском на овом непредвиђеном уживању, које јој је прибавио. Марта ос сакрила за леђа своЈ 'е мајчицс. — Шта ја то чујем! ионови Тичков, који још беше на врхунцу своје нренераженостп. Зар сте ви заиста примили тога антихриста? — Нисам ја, Ниле Андрејићу, Борис га је ноћу довео кући, ја нисам ни знала, ко је код њега спавао. — А зар се ви скитатс ноћу с н.им? крикну старац на Рајског. А знате ли ви, да јс оп човек сумњив, непријатељ власти, искључен из цркве и друштва ? — Страхота! чуло се међу госпођама. — Па, даклем он је тај, који ме је вама тако лено онисао? иастави Тичков — Јесте. — Он је без сумње начинио од мене бесну животињу? Можда вам је иапричао, да ја ждерем људе? — Не, али да, ие знам којим правом, узимате себи слободу вређати и нападати на људе. — И ви сте то веровали! — До данас не.

— А данас?... — Сам о том уверен! Ошпти страх и треиет! Пеколико чиповника се отшуњаше у еуеедну собу, да оданде чекају свршетак тога призора. — А за што сте се баш данас увериди? заиита јетко старац, сабравши обрве. —- За то што сте мало час на простачки пачин напали једну жену. — Јесте ли чули, Татјана Марковна? — Борисе, мили Борисе! рече БерешковаЈ трудећи се, да утиша свог унука. — Ону матору кокету! Матору заводниду! новика Нид Андрејић. — А тиче ли се то што год Вас ? иребаци му Рајски. Којим правом поетавл.ате ви себе за судију њених ногрешака? — А ви, млади човече, којим правом ви мене корите због тога? — Правом, које сте ми ви сами дали, вређајући жену у мојој кући! А кад бих ја то спосио, био бих само кукавица! Ако не схватате то, тим горе за вае! — А ви не примајте у својој кући жену, коју цела варош познаје са њене раскадаишости и дакомислености.... — Па онда? — На онда не ће ни вама пи вашој баби нико пребацивати. Јест, Татјана Марковпа., ја сам вам већ одавно хтео рећн, ви примате — Лакомиеленост, раскадашност и кокетирање нису никакви ведики злочини, нрекину га Рајеки, али сав свет зиа да сте ви немилостив зелснаш, да .сте отели наследство од евоје нећакиње а њу дали затворити у лудницу! Ове ствари су мало гадније него кокетерија, па опет вас моја бабушка прима, и то само за то, да нае можете изгрдити, кад вам дође вод.а. Овај нризор испуии све присутне неописаним страхом. Роспође поустајаше и изпђоше из салона, и не опроетивки ее са домаћицом; девојке стадоше трчати за њима као занлашепо стадо. Сви ее иочеше разплазити. Татјаиа Марковиа даде знак својим унукама да и оне нзиђу. — Ко ти јс приповедао те лажне гласове? новика Нил Андрејић еав блед. За цело онај разбојник Марк. Идем одмах губернатору! Овај смушењак овде — да ми није више прекорачио овога нрага, Татјана Марковна, иначе ћу ире кинутн с вама и послаћу њега — ие, све вас