Стражилово

чз 1,91 ез-

нрсзимена многоороЈних носилаца слиЈу тих праваца п гнихових мсђусобних бор&а. УнозМајуКн сс млади!. у пгколи са моралном и вештинском садржином свију тих нраваца и са разумним смељивањем јсднога другим (т. ј. историјом кн.ижсвности), он у један и исти мах добија ова два; за живот корисна, ;(нан.а: 1.) долази до убс1јси.а, да литсратура и у њој умстна нојезија нпје игра и забава, илп као гато је један песник XVIII. века сам иризнао: . . . цријатиа као летња лимунада, по уметност сатрађода од сувременог живота мисли; уметпост, која, осим пгто задовол.ава всштинскс паклоности у човеку, силније иего ишта помаже развијап.у моралних иачела у друштву л.удском; н 2.) да се. лшература као И сваки нрир.одни организам развија вечитим креташсм, губљењем јсдних н примањем у ссбе других саставипа — при дему је младића а потои.ег човека одношсн.с према литератури мпого слободнијс, и он, даровит ако је од природе, не прсза у с.вом будућсм дслаи.у привпјатп својс пове идеје уза стабло кп.пжсвпостп. Наравна етвар, пије свака литература на

свсту тако развијспа као немачка и руска, да већ само учеље п.ппих историја, само јавл.ање онога, што је у н.има рађено — служи уједио и као животонис саме идеје књижевности, књижевности у опште. Има народа, који услсд домаћих неприлика данас тек стају па енагу и пе могу имати кп.ижевиост, чија бн историја имала таку васпитну садржину. У ове пароде, спада без сваке сумње и српскп народ. Књижсг вност срнска, ако и има својих . светлих тренутака, пије сс оним најважнијим делом, уметном појезијом, толико усиела, да би већ оно, што до сад у том нол.у има, као васпитпо средство могло послужити за и.ено дал.е развијање. Ми дакле стојимо пред овом иеликом незгодом: књижевност се мора развцјати — читав овај век отима се друштво из све'снаге, да је створи а па тачкама, са којих треба да се покрене н.ен развитак, нема довољно оруђа.... Онај Фактор, коме смо једином оставили да иомаже то развијање, доеадан.а српска кн.пжевпост и н.ена историја, не раснолаже садржином п моКу, к<>ја се нште за тако велик посао.

Шаставиће ое). Јован Мансимовик.

Кљигд 168. 1891. свеска четирта. У Повом Саду, српска штампарвја дра Сп. Милетића. 1801. —Тек ако је две недеље. дана, жако добисмо опу свеску Летописа, која је требала угледати свст у току четврте четврти п))Ошле године. У тој је свесцн започет дра Раднвоја Снмоновнћа опис манастира Житомислића у ^Серцеговини; настављене • су ироФ. дра Дере успомене иа Италије '(Из Милана на Комско језеро, Из Милана у Турпн, Опис Турина и околине му и посета код старога Мађара емигранта Лауша Кошута); завршепа је недагоппса расправа Мите Пешковића „Молсе ли школа бити без телесне казне?'', која јс и пре ове> свеске Летописа, из које јој је крај отштампан, изишла цела у „Збирци педагошких радова", што је приказана у 8. броју пашега листа; довршен је и Мите Ноповића „Цар Јован" (а могао ј.е пајпосле бити еамо наставл.еп, јер овако јс заузео вите него четвртипу ове свсске — стрпаиа је на име амо цела трећаг, четврта и пета ради>а). Под р.убриком ,'Књижевност" сетио се М. Нешковић након скоро десет година да прикаже Пнколе Ћ. Вукићевића „Прву паставу у вери". Увереии да, се М. Нешковић држи свога пачела, изрсчена у овом приказу, да па пме ,,пс би требало нико да се мр!'оди па критику,

коме је год стало до главне ствари: — до иетине , не ћемо прећутати, да нам ве разлози, којима Нешковпћ оправдава своје „накан.иван.е" и „устезање", нешто мало чине неозбил,ни. За Нешковићевим приказом долази наставак „Прегледа повеснице еловенских књижевиости" (реч је овде о пољској књижевно.сти и то о Мицкијевићу, о Словацком и Красинрком, и др.) Нз записника књижевног одбора Матице Српске саопштени су на иоследњбм месту рсФерати А. Хаџића и Васе Муачевића о паграђеном делу покојнога Мите Петровића под натписом „Земл.е уВачкој". — То је садржај 1 Г.8. књпге Летопиеа, у ко.јој опазнсмо иешто, чега не би требало да буде у таквој књизи. Има на прилику Фонетичких грешака као. отачба(стр. 105. стих 11. од горе) и граматичких као „о кимс —" (стр. 103. стих 1.одгорс). Г.

КЊИЖЕВНЕ БЕЈ1ЕШКЕ. — „Одјек" јавља, да је на наш језик прсведено дело Жана ЈКака Гуео-а „Пи еоп^.га! 80С1а1", у којсм је велики тај мислилац прошлога века пауку о суверенитету народа засновао те одпошај међу владаоцем и поданицима нриказао као да се оснива на неком „друштвепом уговору.-" Гукопис превода дат ,јс већ у штамггу.