Стражилово

чз 178 Е4-

Висерка сестра, сунце јој се диви, Свог орла нашла сред мртвога јата, Уста му љуби, дах му да оживи, Палмовом граном увенчала брата, Главу му љуља меко јој крило: „Сејина славо, просто ти било!" Ал туга легла по лицу јој белом, У нежном срцу тешки бол се буди, Покрио јад јој очи сузним велом, И сузс капљу јуиаку па груди, И уишу их сухе, тешке ране, К'о земља дажду, кад на е.ушу пане. 1®1Ш 5 [Сви клече — 1 С Деча: Слава вам, дуси, СЈ [ава! Где еунце вечно гори, Где душа с Творцем збори, Где звезда трепти рој, Где Вечност еветом креће: Там пссма наша леће, Орлима пашим пој . . . Па иебеснпх плавих своди', Где 'но броди у слободи Светлости иам впр, Где окова нема клети', Почпвајте, дуси свети, Мир вам, Јгави, мир! Слава вам, орли, едава! Слободин цветак мири, Слобода крила шири, Грли је братства сјај ; Пз крви иикло цвеће, Душанов ор'о. леће П здрави српски мај Па пек лавор спомен кити Напшх тића поносити', — Гордости нам вир Увенчани наши лави, Слободе вас песма славјг, Мир вам, тићи, мир! •Слава вам, дуси, слава! У мора док је вала, Летеће вечпа хвала, Да крунише вам бој ; Док сунцу зраци живе, Соколе наше сиве. Нек здрави славопој —

Стотиие тако, као нујне лале, Међ мртвим' зборе песму туговапку; А сред поља пећки натријаре Опело елужи данку на осванку; Првепци зраци љубе венце, цвеће, Са риза одеев пада па распеће, На сјајну круну, свечана одела, П Срнчад малу у тробојној свили Измирна'мнри, зраци дима бела Таласају се ветрићу на крили', А свесна химна слободнога дива Косовом лети, да тпће целива: ртГОДШ . брује звона — Хор: ] Па небеспих илавих своди', Где 'но броди у сЛободи Вечном жићу вир, Где окова нема клети' Отпочинте, дуси свети, Мир вам, орли, мир! * * ❖ Сунце се дигло . . . Са огн.епих нлећа Збацио Титап плашт евој у норфири Па шетн'о иебом; са венаца, цвећа, Блиста се роса, свуд се бисер ширп, К'о сиопљв златно сипају ес зраци Небо је илаво, бели су облаци; Но још је бел.а она дивна пева, — Одора бела на еунцу јој гори Гожанска. л.убав лицем јој се лева, Поглед ,јој свет.та о слободи збори, Дивно јој чело лаворика краси А беле груди дуге крију власи —, К'о свет је леиа.. По такога тела Природа-вештак још створила иије... У десној руци застава јој беЈга, Гранчица мира у левој се вије Споменик дивии Слободе и Мира, Да* душе има, имао би и крила. Јекнуле трубе ... Свак за вфцем жуди. Ко лабудови српеке моме шећу, Тробојном свилом обвиле јој груди И стоји нева у венцих и цвећу, Сунце ју злати, а клици ее хоре, Таласа с' песма, узбуркано море.