Стражилово

-чз 204 е?-

била за грубљи, суровији иосао — на пр. да својим грудима чува данашње културне евронске народности од турских стрела — узимајући данас од тих љоме чуваиих народностп културне, вештинске и појетичне елементе у свој наравствени живот — с пуним правом може рећи, да узима своју рођену, знојем и крвљу заслужену ствар — сПе \Уе11 18(; ја пиг ет Наив . . . Расуђивати на овом месту : која би то имала бити кљижевност, из које бп млади организам наше уметне нојезије имао црпсти етичке и естетичке елемснтс — пе спада у област онбга, што смо овом приликом хтели рећи. Кпжкевности, које се поиосе именима: Шекенира, Бајрона, Гета и Шилера, Пушкина и Гогоља, све су у једпакој мери подобне, да се п.иховом историјом кОристе народи, који би хтели етварати литературу. Осим тога, историја нас књижевности учи, да у оваким ириликама и не утиче и ие може утицати самоједна књижевност. Мало час видели смо, како се за време стварања и слагања руске кн.нжевности у другој ноловини XVIII. п на ночетву XIX. века иеколико литература и неколико ираваца укрштало у један исти мах. Карамзии уноси сентименталну иојезију Фраицуеку и пемачку, Жуковски се сав нредао пшрењу немачке, Шнлерове романтике, а чета око Гаћушкова и Гн,едића купн свеже сокове у врту старе класичности и пресађује их у руску уметну иојезију! Па и доцпије, кад је веГ литература стала на снагу и отцочео златни, најплоднији п најсвстлији век руске књижевности, видимо где на Тургењсва — по саму његову причању — у младости много утичу романи Францускиње ЖоржСандовице, — Гета пак зове: „учитељ свију пас", — а на <1>. М. Доетојевског Виктор Иго. Ми бисмо могли набрајати још и даље и показати, колико су разноврсни били страни утицаји па руску књижсвпост крајем XVIII. и иочетком XIX. века — па инак из свега тога иије настала никаква забуна ни застој, но је читава та разноврсност утпцала најблаготворпијс на бујно стабло руске књижевности. Но размишљајући о начинима и о местима, како би сс и где могло почети систематско негован.е страних књижевности, ми према саставу нашсг друштвеног живота нс видимо другог начина ии места за тај иосао до школс. У насјош пе ноетојн материјално обезбеђена књижевна држава, где би служба књижевности могла некоме бити нозив живота — а студија страиих кп.и-

жевности и уношење истих у нашу књижевност морали би се обделавати као озбиљан позив, који тражи свег човека, сав живот и све помисли његове. Како у нас. књижевност још пије животпа потреба бар оноликом броју чланова друштва, који би био довољан да осигура живоТ књижевпицима, него је она још увек луксуз, на који се ретко ко одважује — школа наша силом околности добија у свој ирограм још један велик задатак: стварање и развијање књижевности. И тако пеговап.е страних књижевности и преношење њиних основних начела у нашу литературу мора се цочети у школи — средњој и великој. Но како школе, а особито средње, где би се ова ствар, уз паучно предавањс дотичиога језика морала и започети, имају своје одређепе предмсте, на које је врло тешко додавати миого новости наједаред, то смо већ упућени, да међу великим европским књижевностима бирамо само једну. Избор тај већ је учињсн — које сродност нлеменска, које угледан.е на ошнте данапш.е интерссовање руском књижевношћу у Европи одвело ј<;. и нашу књижевност, овакву, каква јс, у сусрет руској уметној иојезији, а нарочцто најглавнијем њеном иредставнику — руском роману. И норсд миогих незгода, које су лсгле на срнску књнжевност од н.ена иостанка па до данас — ово је још једина срећа у не<'.рећи. Јер и ако смо се уверили да је узаимање књижевиих елемената из ризпице напредније књижевности једини могући начии да се оскудна књижевност развије, ипак не трсба сметнути с ума, да сам процес узаимања у сваком елучају иде врло тешко, а при великој разнородности хранитеља и храњеника нису ни саме патолошке нојаве искључене. Баш велпкој разлици међу врелима, одакле се црпло, и организмом, који је храну у себе прнмао, има сс нриписати, што је у оиштсм развитку идеје уметне иојезије у свету. дошло до једне веома распрострањене и незгодне књижевнс болссти — до .лажног класицизма. Међу друштвом и животом старих Јелина и Римљана и друштвима европским на освитку новога века беше и сувише велнка удаљеност и разлика, а. да би нримање књиЖевних доетојања старих класичних парода у паравствени живот нових иародности могло ићи без икаквих тешкоћа. Нссвдокласицизам пам је жив нример, колика се обазривост ингге у овом послу. Нови народи, преносећи класичку уметну појезију у своју књижевност, због велике удаљеноети старог живота